Петковић је био један од највећих зналаца српске поезије, теоретичар књижевности, есејиста, књижевни критичар, члан најугледнијих литерарних жирија, члан Удружења књижевника Србије, Предавао је на Универзитету у Сарајеву до 1983, када је прешао у Београд у Институт за књижевност и уметност. За редовног професора београдског Филолошког факултета изабран је 1992. године, где је предавао Српску књижевност 20. века и Тумачење књижевног дела.
Био је и редовни члан Академије наука и уметности Републике Српске, а неко време провео је као лектор на универзитету у Москви и на Хумболтовом универзитету у Немачкој.
Био је председник Српске књижевне задруге 1997–1999. године.
За заслуге на пољу изучавања српске књижевности награђен је бројним наградама: од прве коју је добио од листа „Младост“ за есеј, до најцењеније награде за есејистику „Ђорђе Јовановић“. За критику је освојио награду „Милан Богдановић“, за најбољи рад из историје књижевности награду Матице српске „Младен Лесковац“, за најбољи превод завредио је признање „Јован Максимовић“, а награда Вукове задужбине за уметност Петковићу је припала за његово животно дело, критичко издање Сабраних дела Момчила Настасијевића у четири тома.
У сећању његових студената остаће дивна предавања која је тихим гласом поступно казивао у чувеној Сали 34 Филолошког факултета, понирући слој по слој у неисцрпну књижевну традицију, откључавајући младима и она најсложенија дела. Човек посебне харизме и скромности, строг али и пун разумевања, своје академце добронамерно је саветовао да у тумачењу књижевног дела увек пођу од оног нејасног и најтамнијег места у тексту, јер ће их баш оно одвести до његове суштине… Јер, како је размишљао, духовне вредности литературе почињу да зраче тек кад их расветлимо и на дневно светло изведемо.
Поводом преране смрти Новице Петковића, проф. Јован Делић је између осталог рекао:
„Петковић је дезидеологизовао наставу и усмјерио проучавање савремене српске књижевности према поетици. Стављао је акценат на проучавање пјесничког језика и стиха, на наратологији и на ново успостављање слике епохе, изграђене на унутрашњим принципима проучавања књижевности. У средиште проучавања дошли су писци и пјесници који су мијењали укус и ‘књижевну граматику’, који су примицали поезију и прозу и остали загонетни, тамни, нејасни, тајновити: Борисав Станковић, Владислав Петковић Дис, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Растко Петровић, Васко Попа, Бранко Миљковић. Описиване су поетичке промјене и иновације.
Прве Петковићеве књиге биле су књижевнокритичке (Артикулација песме, 1968. и Артикулација песме II, 1972). Петковић се показао као присталица иманентног приступа који настоји да изнутра опише ‘артикулацију песме’. Овога усмјерења је и дванаест радова објављених у трећем дијелу књиге Словенске пчеле у Грачаници (2007). Девет од тих наслова резултат су рада у Виталовом жирију награде ‘Златни сунцокрет’, којим је Новица Петковић руководио од оснивања 1996. до 2005. године, подигавши за кратко вријеме ту награду на највиши ниво.
Новица Петковић је изузетно допринео методологији науке о књижевности и теоријско-методолошкој мисли код Срба. Сви његови радови су били методолошки утемељени и инспиративни, али су три његове књиге у цјелини методолошке природе: Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1984) и Елементи књижевне семиотике (1995). Висок методолошки допринос имају и Петковићеви преводи и коментари: да ништа друго није урадио него што је превео М. Ј. Лотмана (Предавања из структуралне поетике и Структура уметничког текста) и Б. А. Успенског (Поетика композиције и Семиотика иконе), Петковић би задужио српску науку о књижевности и методологију. Полазећи од методолошких поставки руских семиотичара, Петковић се приближио семиотички утемељеној теорији културе. То се нарочито осјећа у његовом тумачењу Станковићеве Нечисте крви и у посљедњој књизи – Словенске пчеле у Грачаници (2007). Општији методолошки значај имају и радови сакуљени у књизи Поезија у огледалу критике (2007), објављеној у репрезентативној едицији Матице српске.
Приредио је Сабрана дела Момчила Настасијевића у четири тома (1991) и за то добио Награду Вукове задужбине; други том Дела Милоша Црњанског (Приче о мушком, приповетке и Дневник о Чарнојевићу) (1996); Сабрана дела Владислава Петковића Диса у два тома (2003). Тешко да се неко може похвалити да је разријешио и одгонетнуо више тајни од Новице Петковића у раду на Настасијевићу. Резултат свога текстолошког рада Петковић је теоријски и херменеутички изложио у драгоцјеној књизи Настасијевићева песма у настајању (1995). Текстолошки рад је довео истраживача до драгоцјених сазнања о стваралачким поступцима пјесниковим и о самом стваралачком процесу, односно до разрешења многих до тада погрешно читаних и тумачених мјеста.
Петковић је дао изузетан допринос проучавању поетике српске књижевности XX вијека. Овако усмјерене његове књиге остаће дуго подстицајне и непревазиђене: Два српска романа. О Нечистој крви и Сеобама (1989), Огледи из српске поетике (1990, 2006), Лирика Милоша Црњанског (1994), Настасијевићева песма у настајању (1995), Лирске епифаније Милоша Црњанског (1996), Огледи о српским песницима (1999, 2004). Довољно за један радни вијек. Своју књижевноисторијску скицу српске књижевности XX вијека Петковић је обзнанио као Кратак преглед српске књижевности XX вијека (1994); из те скице се слути једна заснована а незавршена историја књижевности.
Драгоцјене су публикације које су настале под уредништвом и руководством Новице Петковића у Институту за књижевност и уметност у Београду, гдје је од 1986. руководио пројектом ‘Поетика српске књижевности’.
Новицу Петковића памте генерације студената као бриљантног предавача, строгог и праведног испитивача, драгоцјеног и веома захтјевног ментора. Његови студенти га се највише сјећају. Петковић се остварио колико у својим дјелима, толико и у својим студентима“.
Не треба заборавити да књижевно дело живи и све новијим и новијим читањима. Ето у то верујем, том се вером браним у овом општем расулу које би да нас распамети… Изгледа да ће ерозија вредности из наше духовне и материјалне културе дуго потрајати. И човек се не уплаши толико спољашњег разорилачког притиска колико унутрашњег разграђивања. Оно из нас самих излази. Зато су за несигурно време у коме већ живимо потребни тихи и стрпљиви радници. И зато се не уздам ни у шта до у стрпљив и методичан рад… (Проф. др Новица Петковић)
У част академика Новице Петковића Српска академија наука и умјетности објавила је Споменицу академику Новици Петковићу, зборник радова шеснаест аутора који су писали о животу и раду овог истакнутог српског академика, а чији је уредник песник и академик Рајко Петров Ного.
Професор Милош Ковачевић је на промоцији Споменице истакао да је Новица Петковић први књижевни теоретичар после Богдана Поповића који се бавио стилистиком, а то значи да је прекинуо ћутање које је трајало скоро 60 година. Четрнаест књига које је објавио Новица Петковић темама којима се баве, темељношћу и научним карактером сврставају га, како је истакао Милош Ковачевић, у највећег лингвисту међу критичарима и највећег критичара међу лингвистима.