Davidov: Zapis o seobi

Leta Gospodnjeg 1690. pošli su na sever obazirući se često. Pogled im se zaustavljao na prvim bregovima koji su zakrili vidik. I zavičaj. Neki su pevali, suznih očiju. Iza njih je ostala stara Srbija, Patrijaršija u Peći, Gračanica, Dečani, Devič…

U tom hodatajstvu, na zastancima, u nedeljni dan, jereji i jeromonasi bogoslužiše po šumarcima i utrinama. Svi pojahu na jektenija. Samo se povremeno čuo plač detinji i rzanje konja. Udisali su miris šume i tamjana. I bilo im je lakše.

Odmarali su pod zidinama Beligrada. Očekivali blagotne vesti da se vrate na ognjišta. A onda su, nevoljno, prešli Savu, i uputili se u neizvesnost. Više se nisu osvrtali. Išli su beskrajnom, često pustom ravnicom. Za veliku reku, zaogrnutu vrbacima i trstikom, uz koju su sporo odmicali, rekoše im da se Dunavo naziva, a zemlja Ugarska ili Hungarija.

I gle, u svim selima i varošima kroz koje su prolazili, i gde su mnogi zanavek ostajali, mogao se čuti i srpski govor izmešan sa mađarskim, čak i turskim rečima. Dočekivali su ih sunarodnici – starosedeoci mekim hlebom čiji se miris širi uskim sokacima Baje, Mohača, Sečuja, Pantelije. I tako do Budima grada. I dalje do Ostrogona, Komorana i Đura. Saznali su da su „njihovi” tu još od predosmanlijskog doba. Rekoše im da odatle ni Vijena nije daleko, a u njoj je Car Leopold I, od koga je patrijarh Arsenije III primio pozivno pismo da sa narodom pređe u ugarske krajeve gde će Rascijani imati sva svoja prava, kao i ostali narodi što imaju. I veća, jer su hrabri ratnici. Obradovaše se oni što su nosili oružje, a takvih je bilo mnoštvo.

U toj zemlji, izmešani sa Nemcima, Mađarima, Slovacima i ranije doseljenim Srbima, započeše Čarnojevićevi novi život. Obnoviše crkve, sagradiše nove; posle zemunica useliše se u kuće. U varošima se pogospodiše.

Ostala je baština, kao svedok. U njoj su razasuti belezi njihovog prisustva u vremenu koje omeđavaju patrijarh Arsenije III i istorik Jovan Rajić. A to je i stoleće srpske prosvećenosti.

Dugačka povorka znanih likova, a sećamo se samo nekih. Najveća nepravda čini se onima koji, po sudu gorde Istorije, nisu značajne ličnosti. Na primer, nameću se sećanju sremski Isakoviči. Da nisu u Seobama vaskrsli, ko bi za njih znao? A Trifun je, na bregu više manastira Šišatovca, lepu kapelu podigao; Vuk visoku zvonicu, a za isti manastir poručio je, i dobro platio, izradu bakroreza Sveti Stefan Štiljanović, što ga je u Vijeni u bakru izgravirao ilirsko-rasijanski obščij zograf Hristifor Žefarović. Dosta, da ih pamte. I takvih se likova ponekad treba setiti, bar kada se u mislima vraćamo u ona vremena mukotrpna i slavna. Povesnica se oslanja na njihove grobove, ali ih pominje obično u društvenim skupinama – kao oficire, trgovce, graždane, nemeše, sveštenike, esnaflije…

Ponekad samo, njihova imena izrone iz tmine. To je onda dučaka niska darodavaca, ktitora; prenumeranata slavenoserpskih knjiga. A nahode se Rascijani i u spiskovima vojenim; u polkovima Posavsko-podunavskom, Potisko-pomoriškom. Ređaju se, u ratnim izveštajima poginulih i nestalih. Nalaze se u spiskovima odseljenih u Rosiju. Priložnici su pak uredno zavedeni u protokole i teftere crkvene, u parusije manastirske. A svi do jednog su u maticama roždajemih, venčajemih, usopših.

Mnogo su seferina i srebrnih forinti poarčili na srpske pravoslavne „barokne” crkve čiji su zvonici najlepši ukras nizije. Darežljivo, čak galantno, davali su za ikonostase, ikone, knjige, gravire, sasudi od srebra i zlata, i na barjake cehovske, crkvene.

Molili se Bogu za tuđeg cara kojeg su svojim nazivali, ali ni svoje care i kralje, iz pesme i pripovesti, nisu zaboravili. – U njih su se kleli. Na ikonama su slikali. Celivali. Ginuli za tuđe carstvo, ali su o svom i noći i danju snevali.

*

Mislim često o Rascijanima kad prelazim one kamene, istrvene pragove crkava. I onda kad hodam starim, zapuštenim grobljima i onda kad pregledam izbledele hartije njihovog živopisa. Sa njima se često srećem u Sentandreji ili Sremskim Karlovcima, Temišvaru ili Osijeku, Aradu ili Vukovaru, Baji, Mitrovici, Stonom Beogradu, Pakracu, Srpskom Kovinu, Jegri, Somboru… Zatičem ih u manastirima Lepavini, Grabovcu, Orahovici, Krušedolu, Bođanima, Senđurđu… Svugde su njihovi svetli belezi. Svugde su i oni. Putuju, tuguju, na vojnu se spremaju, trguju, slikaju, zanate uče, grade, knjige kupuju… nacion serbski, razliven kao nekada vode Podunavlja, Potisja i Pomorišja.

Od onog vremena, na njihovoj zemlji sve se izmenilo. Zapusteli su i neki hramovi na krajnjem severu seoba. Iskopneli Rascijani u Hungariji.

Samo noću ono isto treperenje zvezda, u beskraju. Tamo je negde i usnulo predanje koje ponekad budimo, da je sa nama. Pa zajedno dočekujemo zoru. A onda nestane čarolija.

Vraćamo se ponovo povesnici da nam pomogne u traganju za vremenom koje nije izgubljeno.

Ostala je baština.

Dinko Davidov

U: Dinko Davidov, Parusija, Srpska književna zadruga, Beograd, 2011, str. 180–185.