Добрица Ћосић (1921–2014)

Академик, писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, Добрица Ћосић рођен је у Великој Дренови код Трстеника 1921. године. Учествовао је у Другом светском рату, а након ослобођења завршио Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић”.

Свој први роман, који је истовремено и први модерни роман о југословенској револуцији који критикује револуционарни терор – Далеко је сунце, објавио је 1951. године. Роман је преведен на тридесетак језика, а само у СССР-у штампан у 1.600.000 примерака. Следе романи: Корени (1954), Деобе (1961), Бајка (1965), Време смрти (тетралогија, 1972–79), Време зла – трилогија Грешник (1985), Отпадник (1986) и Верник (1990), Време власти I (1996) и Време власти II (2007). Својим делима настојао је да представи трагичну судбину српског народа, опише националну проблематику кроз временски и просторни оквир набијен историјским догађајима.

У периоду од 2001. до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује Пишчеве записе, личне записе у дневничкој форми. Претпоследњи Ћосићев роман, Време змија, изашао је 2009. године. У питању су дневничке белешке настале у време и након НАТО бомбардовања. Његов последњи роман У туђем веку, у коме износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији, објављен је 2011. године.

Својим делима доспео je у сам врх српске књижевности. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лаурeат 1961. године за трилогију Деобе. Удружење књижевника Србије доделило му је 1986. Награду за изузетан значај за књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште добио је 1989. године. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла. Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу (1990. године за роман Верник и 1996. за роман Време власти I). Поводом седамдесетог рођендана добио је 1991. године специјалну Вукову награду. Јуна 1993. додељена му је књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“, док је роман Време власти вишеструко награђиван (Кочићево перо 1996, Награда „Лаза Костић“ 1996, „Меша Селимовић“ 1997, „Петар Кочић“ 1997, Кочићева награда 1998, Награда „Светозар Ћоровић“ 1997, а угледни швајцарски лист Нуво Котидијен је на основу анкете међу читаоцима, почетком маја 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа). Године 1998. у Крушевачком позоришту уручен му је „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

У Москви је маја 2010. постао први добитник Награде „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, а у оквиру Првог словенског форума уметности „Златни витез“ председник Удружења писаца Русије Валериј Ганичев уручио је Ћосићу и Награду „Златни витез“ за књижевно стваралаштво. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић.

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст.

Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге. За дописног члана Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983, 1989. и 2011. године.

Поред књижевности, оставио је траг и у политичком животу Југославије. Политички активан још током рата, након ослобођења био је члан Агитпропа Централног комитета КП Србије, а затим народни посланик у републичкој и савезној скупштини. У почетку на линији са партијским врхом и као близак сарадник Јосипа Броза Тита, Добрица Ћосић је својим независним ставом и критичким иступима у јавности постепено стекао статус политичког дисидента. Отварањем питања Голог отока, супротстављењем политичкој ликвидацији Милована Ђиласа и Александра Ранковића и својим ставом о положају Срба на Косову и Метохији, годинама је био политички анатемисан и искључен из јавног живота. Јуна 1992. године изабран је за првог председника Савезне Републике Југославије. После само годину дана и сукоба са председником Србије Слободаном Милошевићем, смењен је са те функције.

У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића, са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и делом књига из његове личне библиотеке.

Преминуо је 18. маја 2014. у Београду.