Други о нама, Задругин летопис
ДОК ТРАЈЕ ПРИЧА ТРАЈЕ И ЖИВОТ: Са округлог стола у Српској књижевној задрузи о најбољем роману године „Небо, тако дубоко“ Весне Капор
дец
„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, 16. децембар 2022.
Д. Богутовић
О РОМАНУ „Небо, тако дубоко“ Весне Капор, овенчаним престижном наградом „Меша Селимовић“ за најбољу књигу у 2021. разговарало се за јучерашњим округлим столом у СКЗ.
Стварносни предложак за ову књигу је болест и смрт 19-годишње девојке Таре у зиму 2019.
Подсећајући да се роман састоји од кратких записа-писама који су испричани са више тачака гледишта, Милан Алексић је рекао да је једна од његових порука – док траје прича, траје и живот.
– Сваки од неколико приповедача, са своје тачке гледишта даје један угао овој причи о губитку и болу. На самом почетку налази се запис Таре Сенице, а затим се појављују гласови: приповедача, чије су речи и графички наглашене, Тарине мајке Мире, оца Декија и Тариног бившег момка. Свако осветљава једну страну приче и сви су усмерени на дешавања која прате Тарину болест, одлазак у болницу из које више неће изаћи.
Према речима Јане Алексић, посреди је облик лирског романа који у себи садржи и облик молитве:
– На микроплану облик тузи дају мотиви везани за Тарин стил живота, особине и навике, које одређују идентитетске и карактерне квалитете одсутне јунакиње, предочене као изузетно биће, али, истовремено, упосебљују општељудско осећање као што је туга и зато препознајемо облик тужбалице, исповести, као и лирске вокације, али и прелазни облик, сигнализиран у поднаслову „Писма за Тару“.
Роман представља мозаик унутрашњих монолога Тариних ближњих интонираних као писма послата на онај свет, истакао је Душко Бабић и додао:
– Смењују се гласови њених родитеља, младића са којима се забављала, свештеника и наратора. Из различитих приповедачких перспектива пред нама се саставља прича о лепоти и трагици прекинуте младости, о болу који је остао у сваком од њих након растанка. У роману ауторка у жижу уметничког чина враћа човека и тајну људске душе, одбацујући хладне интелектуалистичке конструкте постмодерних приповедачких техника. Ако не може да поправи свет књижевност, може и мора да се обрати човеку и човечности. Овај роман досеже до тог циља.
Ова књига представља обимно и невелико, а по многим аспектима заводљиво и задивљујуће дело, почев од тематско-мотивског, преко жанровског до стилистичког аспекта, рекла је Жељка Пржуљ и додала:
– Лирско-исповедни тон приповедања постигнут је приповедањем у другом лицу једнине карактеристичном за форму писца. Ретко заступљен у стваралаштву има функцију да уведе читаоца у збивање приближавајући га приповедачу и јунацима, доприносећи осећају блискости. С друге стране, стварајући илузију усменог приповедања на начин што је усмерено према саговорнику, најчешће неприсутном. Тако се ствара илузија разговора са Таром, наглашава се њено присуство у причи.
Дајући помну анализу језика којим је роман написан, Милош Ковачевић је указао на функцију и значења кратких реченица, од десет највише дванаест речи, јер се само на тај начин могло исказати оно што је у књизи битно, а то је велики бол.
Према мишљењу Марије Јефтимијевић Михаиловић овај роман се на известан начин опире тенденцијама савременог романа:
– У средиште лирско-рефлексивног света ставља људску душу која је због смрти јединог детета расточена између непрестане потребе да се живим сећањем на тренутке радости одржи некаква илузија да физичка смрт није и коначна, и питања о смислу човековог краткотрајног боравка на земљи.
УКРАДЕНА ЛЕПОТА
– У РОМАНУ је реч о украденој лепоти, о енормној љубави за најближег и о питању како победити поновну бол кад вам небо пропадне у земљу, а бол обузме цео ваш микрокосмос – рекла је Даница Андрејевић.
– Након прочитане књиге, помаља се сазнање да искуствено постаје универзална истина људске есенције и егзистенције. Тако личан, а тако универзалан, овај романескни реквијем је дат нашој књижевности, али је ауторки дато да га исприча. Тако је настала болна прича и испричани бол оне која хода тамом, а тама је не обузима.