N O V O: ILUSTROVANA ISTORIJA SRBA ZA DECU!     *     KNJIGA NA DAR: za svaku kupovinu knjiga SKZ preko 2000 dinara ‒ jedna knjiga na poklon; od 7. do 29. 2. 2024. godine!     *     SRPSKA KNJIŽEVNOST ZA DECU (1 ‒ 6) ‒ IZUZETNO POVOLJNO: 5.500 RSD (puna cena 9.140 RSD)!

IN MEMORIAM: PROF. DR ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (1949–2021)

Književni kritičar i istoričar književnosti, tumač srpske poezije 20. veka, bivši dekan Učiteljskog fakulteta i omiljeni profesor, član Srpske književne zadruge, prof. dr Aleksandar Jovanović, preminuo je 24. decembra 2021. godine u Beogradu.

Od profesora se biranim rečima oprostio njegov saradnik i kolega dr Aleksandar Milanović:

Na vest o smrti Ace Jovanovića, kako su Profesora zvali na celokupnom srpskom kulturnom prostoru, mediji su preneli sažete biografske detalje i opšta vrednovanja: preminuo je značajan tumač srpske književnosti, ali i veliki znalac istorije celokupne srpske kulture: njene umetnosti, nauke i obrazovanja. Nije, u sažetim formatima, bilo vremena da se kaže – a treba reći – još jednom: da je Profesor bio vernik i hodočasnik, koji je hrišćanski princip sabornosti prenosio iz crkve u svetovnu kulturu, okupljajući oko sebe i vršnjake i, naročito, mlađe, a sve na polzu našeg naroda; da je bio rodoljub starinskog kova, kojem je rodoljublje bilo vodič i u privatnom životu i u kulturnom delovanju; da je bio pedagog i prosvetitelj, jer su vaspitanje i obrazovanje bili centralni pojmovi i vrednosti Profesorovog života, budući da je vaspitanju i obrazovanju svoje dece, svojih đaka i svojih studenata posvetio život.

Profesorovo prosvetiteljsko delovanje odvijalo se u Prvoj beogradskoj gimnaziji, Pedagoškoj akademiji, Filološkoj gimnaziji, na Učiteljskom fakultetu – na kojem je bio profesor, upravnik Katedre za srpski jezik, književnost i metodiku nastave i dekan, u Nacionalnom prosvetnom savetu, gde je bio predsednik, i u Naučno-obrazovno-kulturnom centru „Vuk Karadžić“ u Tršiću, gde je bio predsednik Programskog odbora. I svuda gde je delovao bio je bezgranični posvećenik: o tome svedoče brojne knjige, uređeni naučni zbornici, organizovani naučni skupovi, ali pre svega zaista brojni zauvek zahvalni učenici, studenti i kolege. A da posvećenost radu i mladima zaista nije imala granica, potvrđuje i podatak da je i pred sâm kraj života, iz bolnice do detalja upravljao organizacijom prezentacije đačkih radova.

U naučnom pristupu književnosti i kulturi, ali i u svakodnevnom životu, neprekidno se vraćao tradiciji shvaćenoj kao živa prošlost i kao osnov za modernost. Imao je beskrajno, kako  mi je zapisao u jednoj posveti, „poverenje u poeziju i njenu moć da nas obasja i menja“. Verovao je u čudotvornu moć književnosti i kulture. Za obeležjima srpske i svetske kulture tragao je i kao veliki zaljubljenik u putovanja, ali i u rodne Ratare. Kao retko gde danas, u njegovom životu spojile su se osnove svѣt-, iz reči svetlost, i svet-, iz reči sveti: pisao je o svetlosti starijoj od nesreće, o poeziji kao obasjanju smisla, ali i o molitvenom šapatu, duhovnom patriotizmu, o stvaranju pesme kao stvaranju sveta, o pesničkom opelu i pesničkoj liturgiji.

Gospod mu je darovao porodičnu sreću, a porodica mu je u svakom trenutku bila iznad svega: sa suprugom Radmilom odgojio je decu Nikolu i Jelenu, a oni su mu podarili petoro unučadi: Teodoru, Anastasiju, Taru, Konstantina i Evu, njegovu najveću sreću. Porodici, a naročito unucima, posvećivao je sve slobodno vreme.

Ponosan sam što sam bio Profesorov mlađi kolega i saradnik, njegov saputnik u Hilandaru, Rimu, Beču, Pragu, Carigradu, Solunu, po mnogim srpskim gradovima, selima i manastarima, a nadam se da sam bio i njegov prijatelj.

Pisao je i o ljubavi jakoj kao smrt. Sada znamo da postoji i jača ljubav. Neka mu je večna slava!