Љубомир Ковачевић (1848–1918)

Српски историчар, политичар и академик Љубомир Ковачевић, један од зачетника критичке историографије у српској науци, био је и један од оснивача СКЗ, а дужности председника се прихватио након што је Стојан Новаковић дао оставку. Наиме, када је изабран за председника владе, Новаковић је оценио да неће моћи у потпуности да се посвети напретку Задруге и одлучио да се повуче са те дужности. Ковачевић ће остати на месту председника од 1895. до 1898. године.

Предавао је историју на Великој школи, био министар просвете у кабинету Стојана Новаковића између 1895. и 1897. године, у Српској краљевској академији био је секретар Одсека за друштвене науке, а затим и главни секретар Академије. Државни саветник је постао 1912. године једногласном одлуком Народне скупштине, а учествовао је и у два српско-турска рата.

Љубомир Ковачевић је први српски нумизматичар. Његово уводно предавање на Великој школи било је управо из ове области. Знатно је унапредио помоћне историјске науке, сакупљао историјске изворе, исправљао погрешна датирања и оно што је најзанимљивије, настојао да исправи и погрешна уверења, међу којима и оно да је Вук Бранковић издајица, чему је посветио обимно истраживање и написао студију Вук Бранковић, 1888. године. Утицај традиције је у то време био толико јак, да су Ковачевића чак проглашавали за народног издајника, али он се чврсто држао научних и историјских чињеница.

Писао је средњошколске уџбенике, а заједно са Љубомиром Јовановићем прихватио се дужности да приреди и напише Историју српског народа, чија је прва књига објављена у оквиру I Кола СКЗ, као једно од најзначајнијих издања, јер је за Задругу образовање читалаца био један од главних задатака. У првој књизи обрађен је период раног средњег века, а друга свеска, са догађајима до Стефана Немање, изашла је две године касније. Међутим, њихов рад на Историји биће скопчан са разним потешкоћама и док је читалачка публика нестрпљиво очекивала наставке, Ковачевић и Јовановић су наилазили на препреке у прикупљању и истраживању историјске грађе, што је знатно отежавало, па и зауставило њихов рад.