UČLANITE SE U SKZ! Dobijate: 6 knjiga iz Kola i najmanje 30% popusta na sva naša izdanja! Zadruga je staro ime za porodicu!

MANOJLE GAVRILOVIĆ 1945 – 2020. ČUVAR ZLATNE JABUKE

U beogradskoj bolnici KBC Zvezdara, zahvaćen opakom koronom, 11 jula, preminuo je i u zvezde se preselio pesnik Manojle Gavrilović.

Rodio se u Bjeluši kod Arilja 1945 godine. Jedinac, rano je ostao bez majke. Studirao na Pedagoškoj akademiji u Užicu, završio Filološki fakultet, radio u Narodnoj biblioteci „Petar Kočić“ u Beogradu. Dobio je Vukovu nagradu i priznanje Odzivi Filipu Višnjiću.

Neobična pojava u našoj poeziji, oglasio se 1973 godine knjigom „Sunce i kočije“, a 1975 zbirkom „Začarano ognjilo“, obe u izdanju „Prosvete“. U to vreme već zgoreva pokret srpskog pevanja na selu „Orfej među šljivama“, ali se u Kolu SKZ pojavljuje obimni izbor ogleda Veselina Čajkanovića „Mit i religija u Srba“, izlaze rodoljubive pesme Vaska Pope „Uspravna zemlja“. U tim književnim datumima treba tražiti i rukopis ovog pesnika… Iz astralnih visina prve zbirke Gavrilović se spušta u zemaljske prostore domaće tradicije. Te prostore docnije će preneti na slovenski svet („Bubnjevi na Karpatima“, „Slovenska rosa“), ali i produbiti na nemanjićki, kosovski i uopšte srpski istorijski registar motiva i pojmova.

Na početku, Manojle peva o zvezdama, nebeskim telima, pticama, biljkama, čaroliji zavičaja. U njegovim bojama i tajanstvima odvija se neka dublja drama doživljaja i preobraćanja bića u svet, a sveta u biće. Ljubavni motivi izražavaju se u ritmu i svetlosti svekolike prirode. Najpoznatija njegova pesma „Prijezdina ljubav“ ostvarena je u lirskom dekoru slavne junačke pesme.

Naslovi njegovih knjiga sugerišu tematska opredeljenja: „Svetlost ćirilice“, „Nedelja u zavičaju“, „Čuvar zlatne jabuke“, „Crna plavet“, „Pčele boga Peruna“.

U poeziju Manojla Gavrilovića ušli su roditelji, stričevi, sestra. Pesnikove rodbina proširuje se na mitske i istorijske junake, sve do Svetog Save i ariljskog Anđela. Ono što je bilo detinjstvo slovenskog i srpskog plemena sada postaje detinjstvo samog pesnika i njegove poezije. Kosi se nebeska livada, žanje se zlatnim srpom Meseca. I ljudi se, nalik nebeskim pojavama, pokreću u začaranom prostoru i ritmu prirode: lete, teku, jezde, prolaze. Svetle. Taj fluid je specifični izraz ljubavi. Rođenje i smrt takođe su deo te prirode. Najvažniji rituali života: rat i lov ponovo se podižu u visinu pesničke slike. Žene seju, pletu, tkaju i vezu, spliću kose. Pozadina pesničke slike je nebeska – u smenama doba dana i godišnjih doba; Gavrilović voli zvezdanu noć i svitanje koje imenuje kao „razasvit“.

Porodični pesnički krug prirodnim putem se širi u nacionalni, počev od Nemanjića i njihovih zadužbina, prema novim vremenima znamenjima i simbolima. Sjaj Hilandara dočaravaju svetle slike i reči. Ostrvo Vido i Šumarice imaju svoja mesta u kolažu Gavrilovićevih tema. U tom sjaju žubore i pčele, a duhovni odjek pesnik izražava slikom: „Srpske reči niz stoleća plove“.

Nek plove srpske reči Manojla Gavrilovića niz buduće vreme. Njegove stihove već gotovo pola veka znamo napamet.

Dragan Lakićević