Марко Цар (1859–1953)

Књижевни критичар, естета, путописац и приповедач

Марко Цар је рођен у Херцег-Новом, а после италијанске окупације Задра (1919) прелази у Београд, где остаје до краја живота. Био је испектор у Уметничком одељењу Министарства просвете и и први председник новооснованог Удружења српских књижевника у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1923. године, за почасног члана Матице српске изабран је 1933, а председник Српске књижевне задруге био је у периоду 1937–1941. Путовао је у Венецију (1888), Умброју и Тоскану (1892), Босну, Србију и Бугарску (1898. и 1904) и са тих путовања оставио књиге путописа.

Књижевним радом се бавио пуних седамдесет и пет година. Почео је још као гимназијалац у Котору. Објављивао је песме, приповетке, путописе, преводе са италијанског, француског, немачког и руског, есеје, приказе. Писао је предговоре и приређивао дела других писаца. Његова дела су превођена на немачки, француски, мађарски, енглески, италијански и чешки језик. Радове је често потписивао само иницијалима или псеудонимима: Максим Балшић, Млади Србин, Сапхир.

Објавио је неколико књига путописа о приморју. Писао је готово о свим истакнутим писцима са јужнословенског подручја, својим претходницима и савременицима. Поред тога упознавао је овдашњу публику са страним писцима и страну, нарочито италијанску, публику са нашим.

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије уметности) и Српске академије наука.

Учествовао је са још девет бициклиста на Првом првенству Србије одржаном 5. октобра 1897. на релацији Београд-Смедерево-Београд (92 км).

Библиографија:

Венеција, Задар 1888.
У Латинима, Задар 1894.
Моје симпатије I, Задар 1895.
С мора и приморја (с Јосипом Берсом), Задар 1896.
Од Јадрана до Балкана, Задар 1898.
С бојног и љубавног поља, Мостар 1904.
Сава Бјелановић, Дубровник 1911.
Моје симпатије II, Задар 1913.
Естетичка писма, Београд 1920.
Есеји, Београд 1936.
Jедан заборављени песник мора (Јосип Берса), Београд 1937.