Матија Бећковић: КОСОВО – НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ

Од Косова немамо дубље духовне својине, ничег што би било у мирнијем поседу нашег разума

 

На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера.

Историја није успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колики је био грех остати жив и уштедети себе и колики је страх српског народа од издаје.

Чим је примио више назначење, Лазар је знао да га неко мора издати и брзо и лако посумњао у најхрабријега и највернијега. Сумња у Обилића је једно од најоригиналнијих и најдубљих досезања косовске песничке замисли. Издаја најбољега је и истински крај, јер сви да издају то је мање него кад изда један ако је највернији. Без најбољега и највреднијега, ништа се не може обновити.

Издаја је постала средишња тема српске књижевности. Није искључено да неки пораз или издаја која је претила или се догодила у познијим временима није песниковом вољом враћена на Косово – и није се уметничким случајем, него накнадним разлогом послужио именом Вука Бранковића, чије је име „постало у српском народу познатије од Јудиног“ (…)

Поезија је изројила сазвежђе од девет Југовића, Бановић Страхињу, Косанчића Ивана и Топлицу Милана, Срђу Злопоглеђу и Косовску Девојку, Дијете Лауша, Рељу Крилатицу.

То су само неке личности косовске епопеје, личности непознате историји, али у свести српског народа нико није ни дуже, ни више постојао. То су отеловљене идеје и остварени принципи чије је постојање било неопходно за постојање целог народа. Зато су и постали много више, него да су постојали. Нису постојали они, али постоји онај који их је створио, а то је српски народ. И да су постојали, можда не би били ни тако свети, ни толико храбри, али је толико храбар и тако свет њихов творац. То је творчева, а не њихова мера. Онај који је увиђао кога нема, ко му треба, шта му значи њихово одсуство. Кад му је шта било неопходно, тада је и настајало.

У памћење су ушли из поезије, и одатле их више нико није могао ишчупати. Тешко је наћи народ у чијем су стварном животу пресуднију улогу играле његове умотворине. И можда је оправдана реч којом је замануо Јован Дучић да је све што није опевао српски гуслар од Триглава до белог мора умрло за сва поколења (…)

Носивост згаженог језика

Народна поезија доказује да смо најбоље певали у најтежим временима. Највећу отпорност показује дух, а највећу носивост згажени језик.

Да је ропство краће трајало, наша народна поезија можда не би дошла до толике зрелости, тако сложене поетике и поетског умећа. И наше успомене су у ропству биле спорне, па се језик морао досећати и довијати како да их обнови. Највећа нужда изнудила је и најсложеније облике поетског изражавања. Као да смо највише створили кад нас није било, кад се за нас није знало, кад је језик рудео и цвокотао прекривен страхом и заборавом. Турци је нису волели, али ни до краја прогонили. Као да су устукнули и невољно се приклонили истини да је уметност непоткупљива, а матерњи језик може изражавати само своје искуство.

Да смо чекали слободу да бисмо запевали, остали бисмо без својих највећих вредности и то време не бисмо никада надокнадили (…)

Највећа вредност косовске легенде је што је жива. Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење.
Зато је косовска опорука можда јаснија нама него нашим прецима. А наша одговорност већа него ичија у ранијим временима.
Оно што је испред, остаје заувек испред, јер нема великих народа без недостижних циљева, а вечност је мука у којој ниједно питање није бивше (…)

Уметност је најближа религији, ако није и најстарија религија. Религије се разликују, уметност не, религије су нестајале, уметност није. Вечита колико и људи, уметност не може опстати ако је овоземаљска и није општељудска. Косовском легендом, српски народ је постао народ-творац. Народи који не стварају, не остављају убедљивијих доказа о свом постојању.

Слична предања, веру у језик и у поезију, налазимо код других народа, али „сваки народ воли да нешто назове својим“. Од Косова немамо дубље духовне својине, ничег што би било у мирнијем поседу нашег разума.

Косово је заузело нашу средишњу мисао. Косово смо најдуже одгонетали, о Косову највише говорили и најдубље мислили, а најмање рекли и себе сазнали. Косовски наук нисмо докучили ни из њега довољно научили. Знамо шта све Косово није, а не знамо шта јесте.

Од Косова немамо више мисли које смо били мање свесни, ни крупнијег завештања кога се нисмо показали достојни.
То нас је унизило у очима противника, који су кренули да нас лише родног места националне самосвести. И кад нам траже Косово, потиру нам почетак, поричу свест, поништавају постојање.
Косово нам не траже први пут, а јасан одговор добили су још од наших праотаца.

Питање је – да ли нам Косово данас траже зато што им се учинило да их нисмо достојни, да више не знамо шта нам је Косово – или баш зато што и они знају да и ми знамо шта нам је и ко нам је тамо.
Косово је очно дно српског духовног вида. Косово је толико српско, да га нико ко зна шта није његово не би узео ни када бисмо му га нудили, а камоли га отимао.

(Одломци из предавања Матије Бећковића „Косово – најскупља српска реч“,
поводом шестстогодишњице Косовске битке, 1989. године)