Milan Đoković (1908–1993)

Književnu aktivnost započeo je kao gimnazijalac. U Drugoj beogradskoj gimnaziji bio je urednik đačkog lista „Pokušaj“, u kojem je objavio svoje prve radove. U redakciju beogradskog dnevnog lista „Pravda“ ušao je 1928, najpre kao reporter, a ubrzo postao urednik, i tu ostao do 1940. U razdoblju između ratova objavljeno mu je i izvedeno na sceni više dramskih dela: Brodolomnici (1932), Dogovor kuću gradi (1935), Jedan čovek manje (1935) i kao zajednička dela sa Rašom Plaovićem: Voda sa planine (1938), Rastanak na mostu (1939), Kad je sreda – petak je (1940). Zajedno sa Pjerom Križanićem bio je urednik humorističkog lista „Ošišani jež“, od 1938. do izbijanja Drugog svetskog rata. Njegove članke i književne priloge objavljivali su „Pravda“, „Misao“, „Srpski književni glasnik“ i „Naša stvarnost“.

Za vreme okupacije nije učestvovao u javnom životu. Posle oslobođenja Beograda bio je u ekipi novinara koji su obnovili dnevni list „Politika“. Postavljen je 1946. za direktora prve glumačke škole u oslobođenoj zemlji (Dramski studio pri Narodnom pozorištu), a u maju 1947. postao je direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Na toj dužnosti ostao je do 1960, kada je po sopstvenoj molbi razrešen, zbog postavljenja na mesto samostalnog savetnika Saveta za kulturu SR Srbije (1960-1961). Za upravnika Kolarčevog narodnog univerziteta postavljen je 1961. Tokom decenije u kojoj je bio na čelu ove značajne kulturne institucije obnovljena je zgrada, razvijen je i obogaćen sadržaj rada i učvršćen ugled Kolarčevog narodnog univerziteta. Krajem 1970. postao je upravnik JDP-a, i na toj dužnosti ostao do penzionisanja, septembra 1974.

Pored osnovnih radnih obaveza, aktivno je učestvovao u društvenom životu: bio je član Uprave i jedan od sekretara Udruženja književnika Srbije, predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predsednik Srpske književne zadruge u dva mandata (1961–1962 i 1966–1969), predsednik Izdavačkog saveta „Nolita“, predsednik Odbora Vukovog sabora, predsednik Saveta Velikog školskog časa u Kragujevcu, član predsedništva i potpredsednik Odbora Andrićeve zadužbine. Za to vreme uspevao je i da nastavi svoju književnu i prevodilačku aktivnost. Odmah posle rata Državni izdavački zavod Jugoslavije objavio je Sistem K. S. Stanislavskog u Đokovićevom prevodu i sa opsežnim predgovorom (1945). U ovom razdoblju objavio je nekoliko dramskih dela: Raskrsnica (1951), Kuća od karata (1952), Ljubav (1958), Spasilac (radio-komedija, 1963), Prazno nebo (1975) i Naslednici (časopis „Scena“, 1984). „Nolit“ mu je 1961. objavio roman Devet noći do zore, a tri godine kasnije opsežnu istorijsko-književnu studiju Branislav Nušić. Objavio je i više zapaženih eseja u zbornicima i časopisima.

Od ostalih njegovih prevoda, objavljenih u razdoblju posle Drugog svetskog rata, valja pomenuti: prevode drama u Sabranim delima M. Gorkog (Jegor Buličov, Malograđani, Na dnu, Na letovanju, Zikovi, Lažan novac, Starac, Deca sunca, Poslednji i Vasa Železnova, 1947-1951), redakciju prevoda Tolstojevog romana Rat i mir, koji su sačinili O. Gluščević i M. Glišić, prevod romana Zločin i kazna Dostojevskog (1981) i druge. Između ostalih mnogobrojnih priznanja za društveni rad, dobio je i Vukovu nagradu, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i Sedmojulsku nagradu (1986).