Мило Ломпар

Мило Ломпар (Београд, 19. април 1962) завршио је Групу за југословенске књижевности и Општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, где као редовни професор предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.

У периоду од 2005. до 2006. године био је генерални директор Политике. Председник је Задужбине Милош Црњански, а 2008. године изабран је за главног уредника критичког издања дела Милоша Црњанског.

Мило Ломпар је објавио велики број монографија, студија, есеја и књига од којих је већина имала више издања.

Објавио је књижевнотеоријске монографије: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману Друга књига Сеоба Милоша Црњанског) (1995. и друго допуњено издање 2008), Модерна времена у прози Драгише Васића (1996), Његош и модерна (1998) Црњнски и Мефистофел (О скривеној фигури Романа о Лондону) (2000), Аполонови путокази (Есеји о Црњанском) (2004), Негде на граници филозофије и литературе (О књижевној херменеутици Николе Милошевића) (2009), О трагичком песнику (Његошеве песме) (2010),  Његошево песништво (2010).

Књигом Моралистички фрагменти (2007), Мило Ломпар излази из ужих оквира струке и оглашава се поводом ширих друштвено-културних питања. Један део идеја и запажања којима се руководио у овој књизи, Ломпар је развио у нешто касније објављеној књизи Дух самопорицања (прилог критици српске културне политике) (2011), затим у допуњеном издању Дух самопорицања – У сенци туђинске власти (2012). Ова књига је свој коначан облик добила у свом шестом издању 2016. године.

Исте године Мило Ломпар објављује Полихисторска истраживања и Похвалу несавремености. Затим 2018. године из штампе излази књига Слобода и истина: белешке о промени свести, која у свом другом издању 2020. године мења наслов у: Црњански – биографија једног осећања.

У књизи Опроштај с интелектуалцем (2022) Мило Ломпар разматра теме интелектуалца и моћи, књижевности између културе и политике, изазове нихилизма, искуства између традиционалног и глобалног ума; првенствено у дијалогу са делима Стојана Новаковића, Слободана Јовановића, Михаила Ђурића, Франка Лисона, Амфилохија Радовића, Радомира Константиновића, наспрам Николе Милошевића.

Добитник је многих награда: Награда Станислав Винавер – 1995. године, Награда Ђорђе Јовановић – 2000. године, Награда Лаза Костић – 2004. године, Награда Никола Милошевић – 2009. године, Награда Печат времена – 2012. године, Награда Меша Селимовић и Награда Борисав Станковић – повеља за животно дело.

Учествовао је у раду бројних жирија: за Награду Ђорђе Јовановић, НИН-ове награде, Награде Јелена Балшић, Награде Бора Станковић, Награде Милош Црњански, као и Награде Никола Милошевић.