Милош Н. Ђурић (1892–1967)

После завршене основне школе и гимназије студирао је класичну филологију (хеленску и римску књижевност са археологијом) и философију (како је сам инсистирао да треба говорити) у Загребу. По завршетку студија радио је као професор у гимназијама у Сремској Митровици, Земуну и чувеној Другој мушкој гимназији у Београду (1916–1928).

Предавао је на Филозофском факултету у Београду готово пуне четири деценије, од 1928. За време рата је одбио да потпише Апел српском народу од 13. августа 1941, који је позивао на ред и послушност окупатору. Кренуо је из дворане Коларчевог универзитета, где се потписивао Апел, када је неко повикао: „Ви се играте главом, господине Ђурићу! Немци вам то неће заборавити“, на шта је професор узвратио речима које ће постати симбол доследности у етичком ставу: „Лако је теби, ти у дипле свираш, а ја својим студентима етику предајем“. Окупаторска власт га је пензионисала 1942, а на факултет се вратио после ослобођења.

У рату је изгубио сина јединца Растка, коме је посветио свој најдражи превод, Есхилове Трагедије.

Имао је изванредан однос са људима, али и са студентима и уопште са младима. Био је захтеван, ценио је широко опште образовање, познавање наше културне прошлости и знање бар једног страног језика. Поштовао је критичко мишљење, а нарочито лепо писмено и усмено изражавање. Студенте и дипломце је подстицао да пишу и помагао им да објаве радове. Познати су били његови излети на Авалу са студентима, није било одсутних, јер су сви волели да слушају чика Мишу како говори о грчкој митологији, музама и олимпским боговима.

Године 1951. постављен је за спољњег сарадника Института за проучавање књижевности САНУ, а 1961. постао редовни члан. Био је члан Савеза књижевника Србије и Југославије, Савеза преводилаца, ПЕН-а, Српског филозофског и других друштава. Био је председник Музичког друштва „Корнелије Станковић“ и председник Српске књижевне задруге 1952–1957. године.

Награђен је бројним признањима, међу којима је и Седмојулска награда 1965. године.

Библиографија Милоша Ђурића има преко 400 јединица, а међу најзначајнијим делима треба истаћи: Видовданску етику (1914), Смрт мајке Југовића (1918) и друге научне радове, затим бројне предговоре, преводе Есхила, Софокла, Еурипида, Аристофана, старе хеленске лирике, Платона, Аристотела, Ксенофонта, Сенеке, Плутарха, Аријана, Лукијана, Лонга, Тагоре, Адлера… Круна његовог рада су Хомерови епови. За студенте су битни уџбеници Историја хеленске књижевности и Историја хеленске етике, за коју је добио Октобарску награду града Београда 1961. године.

Награда „Милош Н. Ђурић“ је наша најпрестижнија награда за превођење.