Miloš N. Đurić (1892–1967)

Posle završene osnovne škole i gimnazije studirao je klasičnu filologiju (helensku i rimsku književnost sa arheologijom) i filosofiju (kako je sam insistirao da treba govoriti) u Zagrebu. Po završetku studija radio je kao profesor u gimnazijama u Sremskoj Mitrovici, Zemunu i čuvenoj Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1916–1928).

Predavao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu gotovo pune četiri decenije, od 1928. Za vreme rata je odbio da potpiše Apel srpskom narodu od 13. avgusta 1941, koji je pozivao na red i poslušnost okupatoru. Krenuo je iz dvorane Kolarčevog univerziteta, gde se potpisivao Apel, kada je neko povikao: „Vi se igrate glavom, gospodine Đuriću! Nemci vam to neće zaboraviti“, na šta je profesor uzvratio rečima koje će postati simbol doslednosti u etičkom stavu: „Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja svojim studentima etiku predajem“. Okupatorska vlast ga je penzionisala 1942, a na fakultet se vratio posle oslobođenja.

U ratu je izgubio sina jedinca Rastka, kome je posvetio svoj najdraži prevod, Eshilove Tragedije.

Imao je izvanredan odnos sa ljudima, ali i sa studentima i uopšte sa mladima. Bio je zahtevan, cenio je široko opšte obrazovanje, poznavanje naše kulturne prošlosti i znanje bar jednog stranog jezika. Poštovao je kritičko mišljenje, a naročito lepo pismeno i usmeno izražavanje. Studente i diplomce je podsticao da pišu i pomagao im da objave radove. Poznati su bili njegovi izleti na Avalu sa studentima, nije bilo odsutnih, jer su svi voleli da slušaju čika Mišu kako govori o grčkoj mitologiji, muzama i olimpskim bogovima.

Godine 1951. postavljen je za spoljnjeg saradnika Instituta za proučavanje književnosti SANU, a 1961. postao redovni član. Bio je član Saveza književnika Srbije i Jugoslavije, Saveza prevodilaca, PEN-a, Srpskog filozofskog i drugih društava. Bio je predsednik Muzičkog društva „Kornelije Stanković“ i predsednik Srpske književne zadruge 1952–1957. godine.

Nagrađen je brojnim priznanjima, među kojima je i Sedmojulska nagrada 1965. godine.

Bibliografija Miloša Đurića ima preko 400 jedinica, a među najznačajnijim delima treba istaći: Vidovdansku etiku (1914), Smrt majke Jugovića (1918) i druge naučne radove, zatim brojne predgovore, prevode Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, stare helenske lirike, Platona, Aristotela, Ksenofonta, Seneke, Plutarha, Arijana, Lukijana, Longa, Tagore, Adlera… Kruna njegovog rada su Homerovi epovi. Za studente su bitni udžbenici Istorija helenske književnosti i Istorija helenske etike, za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda 1961. godine.

Nagrada „Miloš N. Đurić“ je naša najprestižnija nagrada za prevođenje.