Награда "Меша Селимовић" Весни Капор - Српска књижевна задруга

Награда „Меша Селимовић“ за најбољу књигу на српском језику у 2021. години припала је Весни Капор за роман Небо, тако дубоко, објављен у 113. Колу СКЗ. Ову престижну награду додељује жири од 61 члана. Роман Небо, тако дубоко убедљиво је победио са 26 гласова.

__________________________________________________

МОЛИТВА И УТЕХА

Беседа аутора приликом проглашења победника

Долазим из предела које је Меша Селимовић означио као своје предачке; у Херцеговини приповедање не посустаје, не прекида се жилица осећања потребних за причу, ни данас. Ова награда је обавеза чувања језика, чувања смисла и традиције. Меша Селимовић је писац дубоке метафизичке промисли, а опет сваки његов ред разумљив је сваком човеку, то је стога, што је, иако велики мислилац , био човек народа. Говорио је да се може чинити да је књижевност непотребна појединцу, али је неопходна народу и његовој култури.

Меша је мој дубоки сродник. И забележити се у низ добитника ове награде значи творити след вечности. У том смислу, испричаћу и једну анегдоту. Моје друго име, у кругу средњошколских познаника јесте Ахмет Шабо. Једном давно, професор књижевности улазећи у учионицу, изговорио је: Лови рибу, Ахмете Шабо… Из задње клупе, чуло се: Највећа мудрост у животу јесте пронаћи праву глупост. И од тад постајем Ахмет Шабо.

Књижевност није ни истина, ни неистина, ни мудрост ни лудост, она није ни мисао ни систем, ни поука. Она је прије свега снажан доживљај, који дјелује емоцијом на емоцију. И то јој је и посебност и предност. Емоција може да постане истина која траје. Записао је Меша.

У веку у коме се прецизно, скоро, хирирушки манипулише човеком, одстрањују се емоције као оптерећујуће и непотребне, као терет. Бивају исмеване. Обећава се живот у коме ништа не боли, у коме је све лако и светло. Стварност је као велики балон у коме нема ни смрти, ни болести. Човек се, ипак, у свом стварном животу, сусреће са истим оним стварима и појавама са којим су се сусретали људи кроз векове. Књига која је пред вама, говори о томе. О томе шта човек може да учини и шта чини, када се десе губици. Без обзира на којој географској тачки се налазите, у којој епохи живите, смрт је увек дубоко лична ствар. Некада су људи били једни другима ослонац и у таквим часовима. Данас, многи не знају шта да чине у сусрету са несрећом, са губитком, пред неопозивим. И ту је улога књижевности, велика и важна. Она има моћ да сведочи, да учини универзалним и вечним тренутно и лично. Да изазове катарзу, и покаже пут до другог човека.

Није било лако писати ову књигу. Биле су то ноћи и дани грча, часови дотицања најдубљег бола човековог губитка, и подизање свега тога пут неба. Преточити стварни, свеж, догађај у књижевност, на начин који неће разорити свештеност теме, нити нанети сенку на јунакињу, не изрећи реч која може да уцвели, било је послање вишег реда. И ту негде, на том ткању дубоких, искрених емоција, ова прича се уклапа у свет Мешиних ликова, њихових терета и сећања.

Писац исписује своје теме дубоко из себе, а у једном разговору о тумачењу његових дела, Меша је рекао да се облик и начин писања не бирају, да су они у њему једно од његових својстава, као боја гласа, као мирис, као темперамент.

Хвала мом издавачу, Српској књижевној задрузи, уреднику и Уређивачком одбору што су веровали да ова прича заслужује корице старог Плавог кола.

Хвала свима који су читајући књигу Небо, тако дубоко, заправо Писма за Тару, дали глас подршке, и разумели и осетили да је једини начин борбе са животом и са смрћу књижевност, и да је то увек врста молитве из које долази утеха.

Весна Капор

__________________________________________________

Драган Лакићевић

КЊИЖЕВНА ЧИТУЉА

Белешка уредника књиге Небо, тако дубоко – Весне Капор,

Коло Српске књижевне задруге, 2021.

Неки ће нову књигу Весне Капор видети као кратак роман, други као новелу, трећи као нешто треће. Мени се чини, да је пред нама, најпре, драмска поема. Поема јер спаја свој основни приповедачки поступак с елементима поезије; драмска јер се одвија на сцени људских осећања, пре свега бола и жалости. На тој сцени траје велика жалба – жалба је у Весниним и мојим крајевима друго име за испраћај покојника: све оно што се ради, а поготово говори у тужбалицама, говорима, запевкама… Само што жалба као народни обичај траје дан-два, а у Весниној књизи знатно дуже, колико траје жалост, цео живот. Овде је то жалост за јединим и јединственим бићем, изгубљеним неправедно и несхватљиво – за животом идеалне девојке у цвету врлине и младости. Њу су изгубили многи, најпре и највише родитељи, потом ближњи, они који су је познавали, и, на крају, што је за књижевност најважније, они који ће је тек упознати, а то су читаоци… Неку врсту потреса бола и бића доживео је и први читалац ове књиге, њен уредник.

Драмска поема, или полифона тужбалица, под насловом Небо, тако дубоко, састоји се из гласова, обраћања или писама оних који туже за Таром Сеницом – тако се зове трагична јунакиња ове књиге, у стварности и у књизи. Да прикаже тих неколико гласова, њихове посебне интонације и нијансе, Весна Капор покренула је неколико поступака, од којих је најважнији онај који се састоји у начинима да се по изразу препознају лица или актери ове трагедије. Једно од тих лица је и сама ауторка, списатељица се ту позиционирала изузетно вешто: њен глас „иде“ напоредо са гласом несрећне мајке. Глас мајке је најизразитији, с највећим емотивним интензитетом, подсећа на средњовековне плачеве, а у наш слух призива „Тугу за младенцем Угљешом“ монахиње Јефимије,

Главна особина ових гласова – управног говора и језика јесте загрцнутост. Та загрцнутост испуњава ову полифину тужбалицу потресима бића и бола. Хроника једног прекраћеног живота и једне преране смрти иде напоредо са дневником туге и вишегласних израза жалости и претапа се у степенове и градацију поеме. Свет животне среће, младости, нежности, узнесења љубави – потамнео је од судбинске патње: пред нама је изузетна књижевна читуља.

Књига Весне Капор садржи хришћански доживљај смрти, али тај доживљај неће увек умањити бол; хришћанска туга ће, бар на тренутке, још више осветлити закутке душе, живот и смрт, дубину љубави и сјај успомене.

Мисао да је бол дубок као небо проистиче и из наслова Небо, тако дубоко и из целе књиге. Велики песник је рекао да је небо и изнад и испод нашег постојања. Тако је и бол испод и изнад нашег постојања – и горе и доле, и пре и после. И сада и увек.