Vesti, Nekategorizovano
Nagrada „Meša Selimović“ Vesni Kapor
feb
Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2021. godini pripala je Vesni Kapor za roman Nebo, tako duboko, objavljen u 113. Kolu SKZ. Ovu prestižnu nagradu dodeljuje žiri od 61 člana. Roman Nebo, tako duboko ubedljivo je pobedio sa 26 glasova.
__________________________________________________
MOLITVA I UTEHA
Beseda autora prilikom proglašenja pobednika
Dolazim iz predela koje je Meša Selimović označio kao svoje predačke; u Hercegovini pripovedanje ne posustaje, ne prekida se žilica osećanja potrebnih za priču, ni danas. Ova nagrada je obaveza čuvanja jezika, čuvanja smisla i tradicije. Meša Selimović je pisac duboke metafizičke promisli, a opet svaki njegov red razumljiv je svakom čoveku, to je stoga, što je, iako veliki mislilac , bio čovek naroda. Govorio je da se može činiti da je književnost nepotrebna pojedincu, ali je neophodna narodu i njegovoj kulturi.
Meša je moj duboki srodnik. I zabeležiti se u niz dobitnika ove nagrade znači tvoriti sled večnosti. U tom smislu, ispričaću i jednu anegdotu. Moje drugo ime, u krugu srednjoškolskih poznanika jeste Ahmet Šabo. Jednom davno, profesor književnosti ulazeći u učionicu, izgovorio je: Lovi ribu, Ahmete Šabo… Iz zadnje klupe, čulo se: Najveća mudrost u životu jeste pronaći pravu glupost. I od tad postajem Ahmet Šabo.
Književnost nije ni istina, ni neistina, ni mudrost ni ludost, ona nije ni misao ni sistem, ni pouka. Ona je prije svega snažan doživljaj, koji djeluje emocijom na emociju. I to joj je i posebnost i prednost. Emocija može da postane istina koja traje. Zapisao je Meša.
U veku u kome se precizno, skoro, hiriruški manipuliše čovekom, odstranjuju se emocije kao opterećujuće i nepotrebne, kao teret. Bivaju ismevane. Obećava se život u kome ništa ne boli, u kome je sve lako i svetlo. Stvarnost je kao veliki balon u kome nema ni smrti, ni bolesti. Čovek se, ipak, u svom stvarnom životu, susreće sa istim onim stvarima i pojavama sa kojim su se susretali ljudi kroz vekove. Knjiga koja je pred vama, govori o tome. O tome šta čovek može da učini i šta čini, kada se dese gubici. Bez obzira na kojoj geografskoj tački se nalazite, u kojoj epohi živite, smrt je uvek duboko lična stvar. Nekada su ljudi bili jedni drugima oslonac i u takvim časovima. Danas, mnogi ne znaju šta da čine u susretu sa nesrećom, sa gubitkom, pred neopozivim. I tu je uloga književnosti, velika i važna. Ona ima moć da svedoči, da učini univerzalnim i večnim trenutno i lično. Da izazove katarzu, i pokaže put do drugog čoveka.
Nije bilo lako pisati ovu knjigu. Bile su to noći i dani grča, časovi doticanja najdubljeg bola čovekovog gubitka, i podizanje svega toga put neba. Pretočiti stvarni, svež, događaj u književnost, na način koji neće razoriti sveštenost teme, niti naneti senku na junakinju, ne izreći reč koja može da ucveli, bilo je poslanje višeg reda. I tu negde, na tom tkanju dubokih, iskrenih emocija, ova priča se uklapa u svet Mešinih likova, njihovih tereta i sećanja.
Pisac ispisuje svoje teme duboko iz sebe, a u jednom razgovoru o tumačenju njegovih dela, Meša je rekao da se oblik i način pisanja ne biraju, da su oni u njemu jedno od njegovih svojstava, kao boja glasa, kao miris, kao temperament.
Hvala mom izdavaču, Srpskoj književnoj zadruzi, uredniku i Uređivačkom odboru što su verovali da ova priča zaslužuje korice starog Plavog kola.
Hvala svima koji su čitajući knjigu Nebo, tako duboko, zapravo Pisma za Taru, dali glas podrške, i razumeli i osetili da je jedini način borbe sa životom i sa smrću književnost, i da je to uvek vrsta molitve iz koje dolazi uteha.
Vesna Kapor
__________________________________________________
Dragan Lakićević
KNJIŽEVNA ČITULJA
Beleška urednika knjige Nebo, tako duboko – Vesne Kapor,
- Kolo Srpske književne zadruge, 2021.
Neki će novu knjigu Vesne Kapor videti kao kratak roman, drugi kao novelu, treći kao nešto treće. Meni se čini, da je pred nama, najpre, dramska poema. Poema jer spaja svoj osnovni pripovedački postupak s elementima poezije; dramska jer se odvija na sceni ljudskih osećanja, pre svega bola i žalosti. Na toj sceni traje velika žalba – žalba je u Vesninim i mojim krajevima drugo ime za ispraćaj pokojnika: sve ono što se radi, a pogotovo govori u tužbalicama, govorima, zapevkama… Samo što žalba kao narodni običaj traje dan-dva, a u Vesninoj knjizi znatno duže, koliko traje žalost, ceo život. Ovde je to žalost za jedinim i jedinstvenim bićem, izgubljenim nepravedno i neshvatljivo – za životom idealne devojke u cvetu vrline i mladosti. Nju su izgubili mnogi, najpre i najviše roditelji, potom bližnji, oni koji su je poznavali, i, na kraju, što je za književnost najvažnije, oni koji će je tek upoznati, a to su čitaoci… Neku vrstu potresa bola i bića doživeo je i prvi čitalac ove knjige, njen urednik.
Dramska poema, ili polifona tužbalica, pod naslovom Nebo, tako duboko, sastoji se iz glasova, obraćanja ili pisama onih koji tuže za Tarom Senicom – tako se zove tragična junakinja ove knjige, u stvarnosti i u knjizi. Da prikaže tih nekoliko glasova, njihove posebne intonacije i nijanse, Vesna Kapor pokrenula je nekoliko postupaka, od kojih je najvažniji onaj koji se sastoji u načinima da se po izrazu prepoznaju lica ili akteri ove tragedije. Jedno od tih lica je i sama autorka, spisateljica se tu pozicionirala izuzetno vešto: njen glas „ide“ naporedo sa glasom nesrećne majke. Glas majke je najizrazitiji, s najvećim emotivnim intenzitetom, podseća na srednjovekovne plačeve, a u naš sluh priziva „Tugu za mladencem Uglješom“ monahinje Jefimije,
Glavna osobina ovih glasova – upravnog govora i jezika jeste zagrcnutost. Ta zagrcnutost ispunjava ovu polifinu tužbalicu potresima bića i bola. Hronika jednog prekraćenog života i jedne prerane smrti ide naporedo sa dnevnikom tuge i višeglasnih izraza žalosti i pretapa se u stepenove i gradaciju poeme. Svet životne sreće, mladosti, nežnosti, uznesenja ljubavi – potamneo je od sudbinske patnje: pred nama je izuzetna književna čitulja.
Knjiga Vesne Kapor sadrži hrišćanski doživljaj smrti, ali taj doživljaj neće uvek umanjiti bol; hrišćanska tuga će, bar na trenutke, još više osvetliti zakutke duše, život i smrt, dubinu ljubavi i sjaj uspomene.
Misao da je bol dubok kao nebo proističe i iz naslova Nebo, tako duboko i iz cele knjige. Veliki pesnik je rekao da je nebo i iznad i ispod našeg postojanja. Tako je i bol ispod i iznad našeg postojanja – i gore i dole, i pre i posle. I sada i uvek.
Fotografije su preuzete sa sajta „Večernjih novosti“
LINK: https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1089461/najnovije-vesti-nagrada-mesa-selimovic-vesna-kapor
***
Jutarnji program RTRS ‒ PRILOG (1:51)
PREUZETO SA SAJTA RTRS