Поетски кутак: Вито Марковић – У поезији је најсавршенији ток мисли и осећања

Вито Марковић је песник специфичног сензибилитета, омиљен међу читаоцима, јер је немогуће остати равнодушан на његове лирске узлете, у којима се јасно види да је прави посвећеник поезији. Ако бисмо за једног песника могли рећи да је поезија његова религија, то је управо Вито Марковић.

И када говори о својој поетици увек наглашава да је поезија изнад свих лоших ствари на овом свету, да помаже да се преживе најтежа времена и преболе најгори људи. Његови стихови, глатки, јасни и разумљиви, лако се читају и брзо заволе, али нагоне читаоца на дубоко размишљање, одводе у праве метафизичке и филозофске теме, како бисмо и сами открили у чему је наш лични спас против свега лошег што нас окружује. Песник је свој спас нашао у речима, у чистим стиховима који људе чине бољим, племенитијим и мудријим бићима, будећи њихов ум и терајући их на добра дела.

„У време јада, када се пати, када је садржај постојања празан, поезија душу снажи. Експлозијом ума убија јад, мрачна осећања. Безнађе гаси. Људском бићу даје склад, лепоту постојања. У поезији је, кад је права, најсавршенији ток мисли и осећања. Свака мисао душу отвара, исказује суштину, не изневерава“, рекао је Марковић у једном прошлогодишњем интервјуу, поводом изласка његове нове збирке поезије – „Јади“.

Поетски израз Вито Марковић задржава у сваком свом обраћању, свака његова реч је одмерена и дубока, свака реченица филозофска мисао, зато су сви његови разговори са новинарима увек актуелни, и они који воле његову поезију радо им се враћају, као и свим осталим његовим делима.

Српска књижевна задруга недавно је објавила две збирке поезије Вите Марковића, „Анатомија усамљености“ (2019) и „Јади“ (2020), обе у оквиру „Мале библиотеке“ и доступне су по веома повољним ценама, у нашој књижари као и путем онлајн куповине.

Мрвице усамљености

И далеко је близу за онога ко сновима долази до циља.

***
Смеса живота и смрти зове се настајање, а смеса смрти и заборава – нестајање.

***
Материја је мајка, а дух отац. Из тог споја пониче свет и све остало у њему.

***
Даровити песници претварају поезију у своју религију, а религију у поезију.

***
Вечност нема руку, па ипак, повремено грли песнике.