Поезија Драгана Марковића

Кристина Павловић Рајић, песникиња и професорка Десете београдске гимназије, препоручује стихове Драгана Марковића, чије су две збирке објављене у издању СКЗ. О Марковићевој поетици гђа Павловић Рајић писала је у раду „Поезија Драгана Марковића под Змајевим жигом СКЗ“ из кога вам преносимо најупечатљивије одломке, како бисмо вам скренули пажњу на стихове овог све популарнијег песника, који је недавно добио и Награду „Бранко Ћопић“.

… Многи аутори настоје да оформе новину у песничком изразу, што се чини готово немогућим данас, после многих поетичких промена кроз историју књижевности. Драгану Марковићу је то ипак пошло за руком. Срешћемо код њега почесто расклимавање језичких веза, синтаксичких целина, оглашавање заумног језика. Песник жонглира речима, карневалски уме да се насмеје црнилу судбине, али и да лирски затишти кроз ребра, кроз тишину непробојну. И заиста, ако је читалац спреман да као дете уђе у ту несвакидашњу игру речима, изаћи ће из његове збирке песама обогаћен узлетима и отрежњењима, уздасима и осмесима јер у рукама држи живу поезију.

АСКЕТСКА ДУБИНА ИСПОД КАРНЕВАЛСКЕ БУКЕ – „Галамџија и гугутка“, СКЗ, Београд, 2018.

Онтолошки бесмисао и узалудност постојања, основна су мисаона нит песничке збирке Галамџија и гугутка. Драган Марковић нам Поезију дарује да нас уљуљка израњаване, да нас звучном мелодијом – певушењем пригрли у тами, да нам одагна страх, суочавајући нас с нашим истинским  Ја, које нас у катарзичној игри храбри да исплачемо све своје неспокоје. Почесто карневалски разигране, песме Драгана Марковића као да се ругају озбиљности живота, јер шта нам друго преостаје до црнохуморног смеха – ироније и самоироније загрцнутим и зачуђеним?

Лирски субјекат је галамџија који се громким гласом брани од туробног живота да би заштитио суштинско сопство – песника танане сензуалности, кога човек, свет и живот дубоко прожимају и изазивају на промишљање и преиспитивање. Својом осетљивошћу он се сав у песму претворио, дише, корача, у ходу слогова навирућих, ослушкује поезију сопствених корака, кује и компонује у сваком кроку и поскоку, у даху, у погледу, јер је његова мисао непрестано на изворишту поетског бујног врела.

КЉУЧ КОЈИМ СЕ ОТКЉУЧАВА СОПСТВЕНИ УЗДАХ – Машина, СКЗ, Београд, 2020. 

Наслов збирке „Машина“  је синоним за шибице, што је врло индикативно за композицију књиге. Наиме, „Машина“, оивичена тврдим корицима попут кутије, садржи деведесет девет кратких песама које се читају тек толико колико је потребно да палидрвце од креса кремена у пламену изгори. Песме су најчешће од једног катрена или једног терцета. Поред њих има и секстина, моностиха, па чак и песме која се попут палидрвца не запали о кремен, каква је Ненаписана песма.

Жанровски врло модерна, јер су песме налик гномама, цитатима,  који су у нашем времену најчитанији књижевни облик на друштвеним мрежама, све заступљенијем месту културних дешавања, па и уметничких окупљања.

Сваки од четири песничка круга садржи врло различите песме, стилски, мотивски и емоционално испретумбане, што је композиционо смислено и оправдано. Попут непредвидивости палидрвца које када притиснемо уз кремен, не знамо с коликим и каквим пламеном ћемо се сусрести; као што ни песник не зна какву ће песму изнедрити када му се она јави и какав ће она доживљај произвести код читалаца, што нам имлицитно износи у својим програмским песмама.

Песме – шибице се могу груписати и на друге начине, што зависи од личног читалачког приступа и инвентивности. Од њих читалац може, ако је кадар, попут некадашњих војника који су од шибица градили дивне рукотворине, да сагради: мрављу кућицу, пут за богоугодне, лепоту-девојку, штит војнику… кључ којим се откључава сопствени уздах…