ПОСЛАНИЦА ЧЛАНОВИМА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ Уочи 130. годишњице СКЗ

Слободу ми дају мојих 30 година живота и рада у овој установи књиге и културе.

Члан сам постао далеке 1972. године, кад сам дошао на студије књижевности, и од својих професора сазнао за Књижару СКЗ.

Чланство је, као и сада, било релативно скупо: 6.000 динара (7.000 коштао је месечни боравак у Студентском граду). Добијали смо, као и сада, по 6 плавих књига  Кола, сваке године. (Већ идуће године, 1973, изашла је књига Мит и религија у Срба, на готово 700 страна…)

Сад спадам међу оне који о СКЗ – њеним пословима, данима и људима највише памте.

И зато желим да вам се обратим, с поштовањем.

Најпре са захвалношћу што својим чланством, мањим или већим, подржавате рад Задруге и, у ствари, чините Задругу Задругом.

Потом, с питањем, онима на које се односи: зашто сте заборавили, одустали, одложили своју годишњу обавезу, макар у тзв. „малој чланарини“?

Није добра реч „обавеза“. Чланство у СКЗ је добровољно – представља припадање традицији и мисији СКЗ, друштву са некадашњим члановима и часницима, чији рад ми само продужавамо – до млађе генерације.

Бринемо да се у вихору новог доба, обичаја и погледа на свет, а поготово на књигу – не угаси ватрица с плавим књигама, чијих наслова сада има 759.

У бољим годинама (прве деценије, па између два светска рата, па добрим делом и око 1970) Задруга је имала до 10.000 чланова. Сад чезнемо за бројем 1.000.

Молим вас да нам помогнете да доспемо до школа, као правних лица.

Молимо вас да професоре српског језика и књижевности подсетите да одуже дуг својој школи и струци – да се сете одакле су читали и учили, предавали и тумачили.

Молимо вас да утичете на остале интелектуалце које познајете, а  који држе до српског језика и писма.

Немам ком другом да се обратим до вама. Ви знате шта је СКЗ.

Молим вас да нас не напуштате.

Нема чланске књижице које се никад нећете постидети и којом ће се ваши унуци поносити и хвалити – као што је чланска књижица СКЗ.

Српске књижевне задруге