УЧЛАНИТЕ СЕ У СКЗ! Добијате: 6 књига из Кола и најмање 30% попуста на сва наша издања! Задруга је старо име за породицу!

Представљене књиге песама награђених 2022. и 2023. године на поетском конкурсу „Десанка Максимовић“

У четвртак, 10. октобра 2024. године, у Свечаној сали Српске књижевне задруге представљене су књиге песама младих песника награђених 2022. и 2023. године на поетском конкурсу „Десанка Максимовић“, које су објављене у едицији Десанкина библиотека.
Прву награду на 30. Конкурсу „Десанка Максимовић“ (2022) понео је Миомир Милосавац за збирку песама Збогом, шамане, док је наредне године добитник ове награде био Хамза Папић, за песничку књигу Беле лажи.

Манифестацију, коју је употпунила музичка тачка коју је извела студенткиња Музичке академије Кристина Степановић,  отворио је др Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге.
У име Ваљевске гимназије, присутне је поздравила др Вера Ваш, искористивши прилику да их обавести о циљевима организације поетског конкурса „Десанка Максимовић“ за најбољу збирку песама ученика средњих школа и гимназија, који, од његовог установљења 1993. године, потписују Ваљевска гимназија и Српска књижевна задруга.

Критички приказ књиге песама талентованог младог песника Миомира Милосавца употпунило је заједничко излагање ученица Теодоре Суботић и Миње Теофиловић. Др Душко Бабић истакао је да је у књизи Збогом, шамане све младалачки свеже и полетно, почев од необичног наслова, преко слика и мисли до облика и поступака.

Књига је насловљена по првој и најбољој песми, у којој се, непретенциозно и ненаметљиво, маркира духовни и поетички простор настанка Миомирове поезије. Песник вешто користи симболички потенцијал шамана – врача, чаробњака, за којег се везују древна веровања да има моћ општења са непознатим силама, па и задобијања контроле над њима. Шаман је посвећеник у тајне постојања, до којих долази екстатичним узношењем до апсолутног, преображавајући тако властито биће, узнето из коначног и пролазног у онострано и мистично. Сагледано у аутопоетичкој равни, ово позивање на шамана, на „јаком месту“, у уводној песми, открива песниково виђење поезије уопште, а посебно његов лични однос према песми и певању. „Збогом, шамане, / Збогом, зодијаче, / Натална карто, / Астрална пројекцијо. // Збогом, древни списи, // Никада нисам пронашао довољно / Времена за вас. / Изгледа, / Превише сам заузет самим собом“, стоји на почетку ове песме и ове књиге. Шта значи ово опраштање од шамана и свега што се за њега асоцијативно везује: претензија на апсолутно и надземаљско, изласка из  тесних оквира времена и егзистенције, постављања високих захтева поезију и властитом постојању? Одговор је у песми сугерисан у низу слика, а најдиректније у следећој: „И свима вама што сте живот гледали / На дуге стазе, сада / Кажем збогом… / Препустио сам се тренутку, / Јер ако ме спознаја будућности понесе, / Прегазиће ме стварност“…

У очима Миомира Милсавца свет у којем живимо постао је непрекидно, бесциљно кружење које не сме да се заустави – јер, ако стане суочиће се са својом бедом и празнином. Из њега се оглашава овај млади песник, ударајући на лицемерје, лажи, патетичне флоскуле, тражећи своју истину у ироничним и саркастичним опсервацијама ствари, људи, појава. За своју музу каже да „није вештица“ „ни вила“, већ обична, природна девојка која „увек негде жури и од журбе не стиже да се јави“.

Та муза, обична девојка из улице или одељења, показала се као добар путовођа и савезник младом песнику Миомиру Милисавцу.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Душко Бабић

Текст критичког приказа збирке песама Хамзе Папића, који су саставиле ученице Анђела Јеремић и Марија Ћесаревић, прочитала је Софија Мићевић. Представљање књиге Беле лажи употпунило је излагање управника Српске књижевне задруге.

У свом песничком првенцу „Беле лажи“, млади песник из Новог Пазара, Хамза Папић, ступа у дијалог са својим временом. Без задршке, огољено и директно, он у својим песмама открива тачке сударања са светом који се препустио аутоматизованом трајању, у времену које је „искочило из зглоба“. Храбро и гневно, како и приличи његовим годинама, он хоће да сагледа појаве, догађаје, људе и… самог себе, погледом ослобођеним од конвенција и  правила.  

У властитим очима, песник је „самац у гомили“, који тражи „своју реч“  да би се разабрао у општој пометености и раздешености.У његовом погледу, човек је заборавио да је створен као биће предодређено да тражи утемељења у смислу и истини и да у том трагању  непрестано бира и гради самог себе. То што гледа и слуша око себе, лирски субјект Белих лажи, у једној песми, смешта у симбол цикаде – инсекта који живи под земљом и оглашава се јаким, нападним зујањем. Звучној какофонији света Хамза  супротставља реч и стих, као место заклона и самоспознаје, као штит од лењости и учмалости. Тако у песми „Певај“, налазимо и ове речи: „Нека им смета твој глас… / нека се губе у галами“. Надограђену и продубљену, ову мисао налазимо и у песми „Време је: „Пиши, пиши нек ти се глас чује. / Ми више нисмо племена, / ако се и не прочује,  бићемо ту, / на крају времена“. Писање и песма овде више нису један од многих људских послова  – они се овде доживљавају као једина песнику доступна потврда постојања.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Душко Бабић

Представљању књига песама талентованих младих песника присуствовали су и академик Матија Бећковић, члан жирија, награђени песници, ученици и професори Ваљевске гимназије.