U četvrtak, 10. oktobra 2024. godine, u Svečanoj sali Srpske književne zadruge predstavljene su knjige pesama mladih pesnika nagrađenih 2022. i 2023. godine na poetskom konkursu „Desanka Maksimović“, koje su objavljene u ediciji Desankina biblioteka.
Prvu nagradu na 30. Konkursu „Desanka Maksimović“ (2022) poneo je Miomir Milosavac za zbirku pesama Zbogom, šamane, dok je naredne godine dobitnik ove nagrade bio Hamza Papić, za pesničku knjigu Bele laži.
Manifestaciju, koju je upotpunila muzička tačka koju je izvela studentkinja Muzičke akademije Kristina Stepanović, otvorio je dr Duško Babić, upravnik Srpske književne zadruge.
U ime Valjevske gimnazije, prisutne je pozdravila dr Vera Vaš, iskoristivši priliku da ih obavesti o ciljevima organizacije poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ za najbolju zbirku pesama učenika srednjih škola i gimnazija, koji, od njegovog ustanovljenja 1993. godine, potpisuju Valjevska gimnazija i Srpska književna zadruga.
Kritički prikaz knjige pesama talentovanog mladog pesnika Miomira Milosavca upotpunilo je zajedničko izlaganje učenica Teodore Subotić i Minje Teofilović. Dr Duško Babić istakao je da je u knjizi Zbogom, šamane sve mladalački sveže i poletno, počev od neobičnog naslova, preko slika i misli do oblika i postupaka.
Knjiga je naslovljena po prvoj i najboljoj pesmi, u kojoj se, nepretenciozno i nenametljivo, markira duhovni i poetički prostor nastanka Miomirove poezije. Pesnik vešto koristi simbolički potencijal šamana – vrača, čarobnjaka, za kojeg se vezuju drevna verovanja da ima moć opštenja sa nepoznatim silama, pa i zadobijanja kontrole nad njima. Šaman je posvećenik u tajne postojanja, do kojih dolazi ekstatičnim uznošenjem do apsolutnog, preobražavajući tako vlastito biće, uzneto iz konačnog i prolaznog u onostrano i mistično. Sagledano u autopoetičkoj ravni, ovo pozivanje na šamana, na „jakom mestu“, u uvodnoj pesmi, otkriva pesnikovo viđenje poezije uopšte, a posebno njegov lični odnos prema pesmi i pevanju. „Zbogom, šamane, / Zbogom, zodijače, / Natalna karto, / Astralna projekcijo. // Zbogom, drevni spisi, // Nikada nisam pronašao dovoljno / Vremena za vas. / Izgleda, / Previše sam zauzet samim sobom“, stoji na početku ove pesme i ove knjige. Šta znači ovo opraštanje od šamana i svega što se za njega asocijativno vezuje: pretenzija na apsolutno i nadzemaljsko, izlaska iz tesnih okvira vremena i egzistencije, postavljanja visokih zahteva poeziju i vlastitom postojanju? Odgovor je u pesmi sugerisan u nizu slika, a najdirektnije u sledećoj: „I svima vama što ste život gledali / Na duge staze, sada / Kažem zbogom… / Prepustio sam se trenutku, / Jer ako me spoznaja budućnosti ponese, / Pregaziće me stvarnost“…
U očima Miomira Milsavca svet u kojem živimo postao je neprekidno, besciljno kruženje koje ne sme da se zaustavi – jer, ako stane suočiće se sa svojom bedom i prazninom. Iz njega se oglašava ovaj mladi pesnik, udarajući na licemerje, laži, patetične floskule, tražeći svoju istinu u ironičnim i sarkastičnim opservacijama stvari, ljudi, pojava. Za svoju muzu kaže da „nije veštica“ „ni vila“, već obična, prirodna devojka koja „uvek negde žuri i od žurbe ne stiže da se javi“.
Ta muza, obična devojka iz ulice ili odeljenja, pokazala se kao dobar putovođa i saveznik mladom pesniku Miomiru Milisavcu.
Duško Babić
Tekst kritičkog prikaza zbirke pesama Hamze Papića, koji su sastavile učenice Anđela Jeremić i Marija Ćesarević, pročitala je Sofija Mićević. Predstavljanje knjige Bele laži upotpunilo je izlaganje upravnika Srpske književne zadruge.
U svom pesničkom prvencu „Bele laži“, mladi pesnik iz Novog Pazara, Hamza Papić, stupa u dijalog sa svojim vremenom. Bez zadrške, ogoljeno i direktno, on u svojim pesmama otkriva tačke sudaranja sa svetom koji se prepustio automatizovanom trajanju, u vremenu koje je „iskočilo iz zgloba“. Hrabro i gnevno, kako i priliči njegovim godinama, on hoće da sagleda pojave, događaje, ljude i… samog sebe, pogledom oslobođenim od konvencija i pravila.
U vlastitim očima, pesnik je „samac u gomili“, koji traži „svoju reč“ da bi se razabrao u opštoj pometenosti i razdešenosti.U njegovom pogledu, čovek je zaboravio da je stvoren kao biće predodređeno da traži utemeljenja u smislu i istini i da u tom traganju neprestano bira i gradi samog sebe. To što gleda i sluša oko sebe, lirski subjekt Belih laži, u jednoj pesmi, smešta u simbol cikade – insekta koji živi pod zemljom i oglašava se jakim, napadnim zujanjem. Zvučnoj kakofoniji sveta Hamza suprotstavlja reč i stih, kao mesto zaklona i samospoznaje, kao štit od lenjosti i učmalosti. Tako u pesmi „Pevaj“, nalazimo i ove reči: „Neka im smeta tvoj glas… / neka se gube u galami“. Nadograđenu i produbljenu, ovu misao nalazimo i u pesmi „Vreme je: „Piši, piši nek ti se glas čuje. / Mi više nismo plemena, / ako se i ne pročuje, bićemo tu, / na kraju vremena“. Pisanje i pesma ovde više nisu jedan od mnogih ljudskih poslova – oni se ovde doživljavaju kao jedina pesniku dostupna potvrda postojanja.
Duško Babić
Predstavljanju knjiga pesama talentovanih mladih pesnika prisustvovali su i akademik Matija Bećković, član žirija, nagrađeni pesnici, učenici i profesori Valjevske gimnazije.