Радован Бели Марковић и дубоки слојеви наше културе

„Политикаˮ, 18. мај 2021.

ИНТЕРВЈУ: РАДИВОЈЕ МИКИЋ, књижевни критичар

Радован Бели Марковић и дубоки слојеви наше културе

Рећи ћу само да је реч о писцу који изузетну пажњу посвећује језику и који увек има на уму чињеницу да је српска књижевност неколико пута мењала своју језичку основицу

Књига универзитетског професора, књижевника и књижевног критичара Радивоја Микића „Роман против романа”, у издању куће „Албатрос плус”, на много начина приближава нам слојевити и сложени свет прозног дела Радована Белог Марковића. Овим делом професор Микић доказује да су романи Белог Марковића производ једног „програмског настојања” да књижевни текст уобличи насупрот уобичајеним представама о овој књижевној врсти, да устроји роман који не тежи томе да буде роман.

Због чега се романи Радована Белог Марковића могу посматрати као својеврсни књижевни експеримент?

Роман је књижевна врста која нема и тешко да ће икада имати свој канон и зато је Рене Мариja Алберес и рекао да се еволуција романа као књижевне врсте може описати као „богаћење романа свим оним што није роман”. У српској књижевности се већ на почетку прошлог века, у роману „Беспуће” Вељка Милићевића, срећемо са продором мноштва лирских особина у прозни текст, али и са низом других новина. А оно што је код Милићевића било само наговештено дошло је до изражаја у роману српске авангарде, нарочито код Црњанског и Растка Петровића. Отуда се и може рећи да Радован Бели Марковић само наставља оно што су, понекад и радикално, започели велики претходници. Он заиста пише роман који је „против романа”, који се заснива на напуштању тзв. линеарне фабуле, на преласку на мозаички компоновану целину, на разарању уобичајене представе о књижевном јунаку и његовом статусу у књижевном свету и слично. А то значи да Радован Бели Марковић своју концепцију романа поставља у сферу експеримента, који је посебно дошао до изражаја у роману „Девет белих облака”.

Да ли је специфичан језик ове прозе део окренутости аутора и ка поетском изразу и форми?

Рећи ћу само да је реч о писцу који изузетну пажњу посвећује језику и који увек има на уму чињеницу да је српска књижевност неколико пута мењала своју језичку основицу и да данашњи писац може те потиснуте и занемарене лексичке слојеве да користи и да тако активира целокупну меморију српске културе, у распону од језика наше старе књижевности до локалних говорних црта. С друге стране, Радован Бели Марковић у своје приповетке и романе уводи и песничке теме и врло често користи језик онако како га користе песници, претварајући своју прозу у чисту лирику, и кад је реч о сасвим кратким причама и кад је реч о романима, особито кад је реч о „Лајковачкој прузи” и човековој потреби да се зађе у нешто што је изван тзв. стварности.

Како видите јунаке Радована Белог Марковића, јер има ту и историјских личности и књижевних ликова, а како самог приповедача?

Пошто Радован Бели Марковић највећи део догађаја о којима приповеда смешта у 19. век и у прву половину прошлог века, било је неизбежно да се у његовим приповеткама и романима појаве и наши краљеви и велики устаници и војсковође, али и друге знамените личности наше прошлости, посебно наше културне историје. А ако читалац очекује да их види у уобичајеном светлу, у некој врсти херојске парадигме – биће изненађен, пошто се њихове судбине подвргавају једној новој интерпретацији усклађеној са логиком приповедања. А та логика их измешта из уобичајене сфере и изводи на једну гротескно-хуморну позорницу. На тој позорници им се придружује приповедач, по правилу одређен као „лајковачки мними литерата Р. Б. Марковић”. Приповедач је тако одређен да би читалац могао да види разлику између књижевног света и тзв. стварности. У стварности постоји Радован Бели Марковић, а у књижевности „мними литерата Р. Б. Марковић”, маштенска фигура, творац једног засебног света, човек који далеко више хоће него што може да постигне.

Књиге Радована Белог говоре о другим књигама, подржавајући концепт интертекстуалности. Да ли је свет ове прозе свет наше и светске књижевности?

Још пре неколико деценија је Јован Христић био упитан одакле му долазе песнички подстицаји. Он је рекао да се у једнакој мери инспирише и оним што долази из живота и оним што узима из своје врло разнолике лектире. Користећи исто тако врло богату лектиру, у којој важно место имају и наши и страни писци, Радован Бели Марковић настоји да постигне два циља. Он жели да свако своје дело и сваког свог јунака смести у неки већ давно оформљени књижевни контекст, у неку парадигму, једнако као што жели да, попут неког класицисте – а у нашој књижевности је најбољи пример за то Јован Стерија Поповић – користи већ постојећа књижевна средства и поступке, па и поједине јунаке, као што је наш најпознатији књижевни вампир, јунак Милована Глишића, Сава Савановић. Отуда је могуће и да доктор Субота Радована Белог Марковић аутентичније живи у високо естетизованом свету Мановог „Чаробног брега” него у грубој стварности свога доба, што значи да овај писац активира и нешто од оне традиције у којој је настао Сервантесов „Дон Кихот”, та велика прича о односу лектире и стварности, тачније о свему ономе што се дешава кад фантазија и стварност, врло грубо, замене места. Зато тако важно место у лексици којом се служе Марковићеви приповедачи има данас архаична реч помјатеније. О помјатенију нам овај писац говори и врло често и упозоравајуће.

Које су то велике приче Радована Белог и какав се однос према историји у њима успоставља?

Ако у средиште своје пажње, уз све потребне редукције, поставимо само два романа, „Путникову циглану” и „Стојну ветрењачу”, видећемо да се у њима јавља мотив тзв. узалудне градње, добро познат превасходно из наше усмене књижевности, једнако као што се у приповедном венцу „Живчана јапија” у мноштву слика конкретизује разлика између онога што је горње и онога што је доње, конкретизује основа на којој настају неразрешиве супротности у свету и међу људима. А то у ствари значи да Радован Бели Марковић увек иде линијом сусрета са дубоким слојевима наше културе и да у своју прозу уводи мотиве који, поред свега другог, имају и врло видљиву митолошку подлогу и културно-историјску димензију. Тако он у ствари жели да покаже како у свакој култури делују механизми који споља и не морају бити нарочито видљиви, а који тој култури обезбеђују неку врсту средишта, матрице која је основа њене аутентичности, њене способности да универзалним језиком тумачи свет људског искуства. А то значи да је реч о писцу који својој култури припада на онај начин на који јој припадају њени највећи писци.

Да ли је визија живота Радована Белог Марковића комична или трагична?

Кад је реч о визији живота у прози Радована Белог Марковића, може се рећи да је она трагичка по својој природи, а врло често комична по интонацији самог приповедања, односно по начину приповедне реализације одређене тематике. Отуда и тај утисак суштинске амбивалентности слике света у његовим делима. А на тој амбивалентности се и заснива модерна култура. Радован Бели Марковић се оглашава из самог средишта те амбивалентности.