Сезан је био гладан на другачији начин

„Политика“, 13. април 2022.

 

У години када обележава 130 година постојања, СКЗ објављује капитална издања, од Плутарха до збирке огледа о англоамеричкој књижевности


Фото: М. В.

Српска књижевна задруга ове године обележава 130 година од оснивања, важним издањима, најпре у свом плавом „Колу”, где је недавно објављено Плутархово дело „О Сократовом демону/О сујеверју”, у преводу и са предговором и напоменама Ноела Путника. У овим списима, Плутарх се истиче као синтетичар не само наслеђених филозофских традиција већ и оновремених мистичких и религијских, а такође и политичких тековина. Оно на шта посебно указује Ноел Путник јесте контекст у којем Плутарх пише своје теолошке радове, које је немогуће разумети без узимања у обзир појаве „теолошког заокрета”, у позноантичкој филозофији, који се односи на брисање граница између филозофије, религије и магије, у оквиру хеленистичког синкретизма. Ова античка представа о демонима говори о посредништву између светова:

„Бујање блискоисточних, малоазијских и египатских мистеријских култова у римском царству, попут Изидиног или Митриног, појава херметичке књижевности, снажан развој теорија магије и астрологије, филозофске и религијске демонологије – све је то постепено довело до радикалних промена у религијским гледиштима епохе. Један од посебно изражених процеса, овде већ наговештен Плутарховим ’прочишћавањем’ Аполоновог култа, био је астрализација грчких божанстава – њихово измештање са земаљских локација у небески домен. Упоредо с тим, текао је и развој представа о демонима као посредницима између два сада онтолошки раздвојена света – небеског и земаљског.”

Спис „О Сократовом демону” једини је сачуван од Плутархових списа о Сократу, у којем је реч о посебном осећају овог мудраца, гласу који је обичавао да чује под утицајем спиритуалне и божанске сфере, као вид моћи прорицања. По напомени преводиоца, ово дело се чита као драма на чијој сцени су мистици, завереници, филозофи, љути и сурови грађани. У расправи о сујеверју, Плутарх говори о антропоморфизму богова и митовима о њима.

У оквиру Задругиних поновљених издања у „Колу”, у дивот опреми, објављено је дело Веселина Чајкановића „Мит и религија у Срба, Изабране студије”, које је својевремено приредио универзитетски професор и академик Војислав Ђурић (1912‒2006), оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на Београдском универзитету. Војислав Ђурић је о Веселину Чајкановићу писао као о првом српском историчару религије, ерудити првог реда и светског кова, који је у доба пред Балканске ратове био темељно упућен у целокупну науку о старини; као о познаваоцу научне литературе, наше и иностране, из области књижевности, историје, етнологије, археологије, лингвистике. Чајкановић је у првим својим радовима испољио снажну научну радозналост у правцу класичне филологије, фолклора, религије и митологије.

„Већ на почетку свога рада 1911. године, Чајкановић је ’српску веру’ изједначио са сујеверјем”, каже се у делу предговора овом издању Војислава Ђурића, у којем он затим цитира Чајкановића: „Наш народ има чудну религију: интелигенција је углавном или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, углавном, или исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао за последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост, то треба испитати.”

Српска књижевна задруга објавила је и збирку огледа о англоамеричкој књижевности Александре Жежељ Коцић „Збирка лептирова”, чији су јунаци Хемингвеј, Едвард Олби, Френсис Скот Фицџералд, Џон Стајнбек, Едвард Морган Форстер и други. У ове есеје читалац урања као у свет једног заљубљеника који своје судове боји наклоношћу према теми и личности писца, али прави и примамљива поређења, као што су она у којима сагледава релације Хемингвеја и Емила Золе, Хемингвеја и Тургењева или књижевности Хемингвеја и сликарства Пола Сезана. Ево једног од цитата које је издвојила ауторка, а који дочарава однос писца према сликару: „Научио сам да разумем Сезана много боље и да тачно видим како је сликао пејзаже када сам био гладан. Питао сам се да ли је он био гладан када је сликао; а онда сам помислио да је сликао само онда када је заборавио да једе. То је била једна од оних неоснованих, али просветљујућих мисли које су ми падале на памет када сам био неиспаван или гладан. Касније сам схватио да је Сезан вероватно био гладан на другачији начин”, писао је Хемингвеј.

 

ЛИНК: https://www.politika.rs/articles/details/504778