БОЖАНСТВО У СЛИЦИ И РЕЧИ Беседа у Олимпији, Дион из Прусе

Дионова беседа „Божанство у слици и речи” један је од најважнијих стоичких списа у историји европске културе. Цитиран је и навођен често, већ два миленијума. О Дионовом стилу, закључцима и важности расправљали су филозофи у позним вековима антике, али и касније. Његови аргументи били су важни браниоцима икона у иконокластичком спору. Диона је коментарисао и читао патријарх Фотије, а сасвим сигурно и Света браћа, Ћирило и Методије.

На Западу, интересовање за Диона из Прусе нагло је порасло за време хуманизма и ренесансе. Посебну важност, његов спис имао је у време протестантске побуне против религиозне уметности. Коначно, и романтичари, доцније у 19. веку, нису могли да га заобиђу када су писали своје естетске трактате о узвишеном.

Из предговора књизи Божанство у слици и речи

„У центру Дионове беседе стоји Фидијина статуа Зевса, једно од седам чуда старога века. Та је статуа преживела скоро хиљаду година – коначно је уништена тек у петом веку нове ере у пожару у Цариграду где је била пренесена; образовани Византинци, упркос свом хришћанском убеђењу, умели су да цене уметничку вредност статуа паганских богова и масовно су их преносили у своју престоницу да увећају њену велелепност.

Истина је, додуше, да се данас не зна тачно како је Фидијина статуа Зевса изгледала јер не постоји ни једна поуздана копија оригинала. Најближим њеним панданом сматра се једна друга статуа, начињена од мермера и бронзе, дело непознатог римског скулптора са краја првог века н. е. – дакле управо из времена нашег Диона – која се чува у руском Ермитажу. (…)

Дион по свој прилици не греши кад третира ликовну уметност као један од важних фактора у развоју религије и религиозности. Епиктет као да се с тим слаже: он вели да се његови ученици, кад се нађу пред сликом божанства, не усуђују да гаје „нечисте мисли“ и раде „прљаве радње“ као што то иначе чине (књ. 2, 8).”

Поштовање икона и Дион из Прусе

„И као што је некад Дион у одбрану Фидијиног Зевса наглашавао да су Хомер и Хесиод још и пре Фидије, и пре подизања статуа, описивали олимпијске богове у својим песмама, тако се сад у многобројним списима у корист икона истиче да су новозаветни текстови описивали живот и дела Христова и пре увођења слика.

И не само тај аргумент Дионов, него и неки други поменути у говору наводе се сад у корист прихватања икона; на пример, чињеница да човек једини од створених бића поседује разум, оправдава, по аналогији, антропоморфизам у пред стављању божанства; утисак произведен кроз чуло вида свакако је упечатљивији од онога који долази кроз чуло слуха. Уза све то, иконодули, као и њихови пагански претходници, схватају и често наглашавају улогу и важност слика за ширење црквеног учења међу неписменом широком публиком.”