BOŽANSTVO U SLICI I REČI Beseda u Olimpiji, Dion iz Pruse
890.00 рсд
Dion, zvani Zlatousti, visoko cenjeni besednik i filozof stoičar, živeo je u drugoj polovini 1. veka n. e. Bavio se pojmom božanstva, pre svega likom Zevsa u umetničkim obradama Homera i Fidije. Veliki vajar bio je inspirisan stihovima iz Ilijade, ali je Fidija ipak stvorio nešto drugo ‒ svoje. Beseda i rasprava trajnih vrednosti.
Prevod i predgovor Čelica Milovanović
Biblioteka: Posebna izdanja
Strana: 96
Godina izdanja: 2022.
Dionova beseda „Božanstvo u slici i reči” jedan je od najvažnijih stoičkih spisa u istoriji evropske kulture. Citiran je i navođen često, već dva milenijuma. O Dionovom stilu, zaključcima i važnosti raspravljali su filozofi u poznim vekovima antike, ali i kasnije. Njegovi argumenti bili su važni braniocima ikona u ikonoklastičkom sporu. Diona je komentarisao i čitao patrijarh Fotije, a sasvim sigurno i Sveta braća, Ćirilo i Metodije.
Na Zapadu, interesovanje za Diona iz Pruse naglo je poraslo za vreme humanizma i renesanse. Posebnu važnost, njegov spis imao je u vreme protestantske pobune protiv religiozne umetnosti. Konačno, i romantičari, docnije u 19. veku, nisu mogli da ga zaobiđu kada su pisali svoje estetske traktate o uzvišenom.
Iz predgovora knjizi Božanstvo u slici i reči
„U centru Dionove besede stoji Fidijina statua Zevsa, jedno od sedam čuda staroga veka. Ta je statua preživela skoro hiljadu godina – konačno je uništena tek u petom veku nove ere u požaru u Carigradu gde je bila prenesena; obrazovani Vizantinci, uprkos svom hrišćanskom ubeđenju, umeli su da cene umetničku vrednost statua paganskih bogova i masovno su ih prenosili u svoju prestonicu da uvećaju njenu velelepnost.
Istina je, doduše, da se danas ne zna tačno kako je Fidijina statua Zevsa izgledala jer ne postoji ni jedna pouzdana kopija originala. Najbližim njenim pandanom smatra se jedna druga statua, načinjena od mermera i bronze, delo nepoznatog rimskog skulptora sa kraja prvog veka n. e. – dakle upravo iz vremena našeg Diona – koja se čuva u ruskom Ermitažu. (…)
Dion po svoj prilici ne greši kad tretira likovnu umetnost kao jedan od važnih faktora u razvoju religije i religioznosti. Epiktet kao da se s tim slaže: on veli da se njegovi učenici, kad se nađu pred slikom božanstva, ne usuđuju da gaje „nečiste misli“ i rade „prljave radnje“ kao što to inače čine (knj. 2, 8).”
Poštovanje ikona i Dion iz Pruse
„I kao što je nekad Dion u odbranu Fidijinog Zevsa naglašavao da su Homer i Hesiod još i pre Fidije, i pre podizanja statua, opisivali olimpijske bogove u svojim pesmama, tako se sad u mnogobrojnim spisima u korist ikona ističe da su novozavetni tekstovi opisivali život i dela Hristova i pre uvođenja slika.
I ne samo taj argument Dionov, nego i neki drugi pomenuti u govoru navode se sad u korist prihvatanja ikona; na primer, činjenica da čovek jedini od stvorenih bića poseduje razum, opravdava, po analogiji, antropomorfizam u pred stavljanju božanstva; utisak proizveden kroz čulo vida svakako je upečatljiviji od onoga koji dolazi kroz čulo sluha. Uza sve to, ikonoduli, kao i njihovi paganski prethodnici, shvataju i često naglašavaju ulogu i važnost slika za širenje crkvenog učenja među nepismenom širokom publikom.”
