И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ, Александар Лома

И на небу и на земљи је нова књига врсног познаваоца најстаријих митова и легенди српског народа. Александар Лома, промно проучавајући наше народно наслеђе, успео је да открије архетипске слојеве наше колективне свести којих ни сами нисмо свесни. Како је то назначено и у поднаслову ове студије, аутор се је помно изучавао корене српске и словенске епике. Због тога је ова књига наставак његове већ култне студије Пракосово.

Овај континуитет видљив је већ из тема радова укључених у њу. Лома је писао о загробним коренима јуначке песме, али и о односу језика и стиха наше епике са прасловенским и праиндоевропским наслеђем.

Читаоцима би посебно могли бити занимљиви делови о односу ратничких обреда старих Срба и епске поезије, као и о митским бићима и тотемима (вукодлаци и вуци).

Коначно, ишчитавањем древних знања Словена о Подунављу, у контексту епског простора српске народне поезије, аутор је дао важан допринос једној теми која неретко изазива (пара)историјске контроверзе.

Из предговора књизи И на небу и на земљи

Ова је књига дакле конципирана као наставак Пракосова и својом структуром добрим делом одражава композицију књиге из 2002, кроз допуњавање, развијање и гранање (а понегде нужно и кориговање) тамо изнетих тумачења и методолошких поставки, тако да сам је могао просто назвати „Пракосово II“. Ипак сам се одлучио да у њеном наслову парафразирам усмену формулу ни на небу ни на земљи, познату пре свега из класичне Вукове приповетке, али такође карактеристичну за варијанте митолошке песме о вили која гради град на облаку.

Будући да мотив вилинског града у облацима има иконичну вредност за основну тезу Пракосова о интерпланарности епске поезије уопште а посебно српских јуначких песама, насловом сам покушао да га макар посредно дочарам на Задругиним сивоплавим корицама које, у складу са већ сто тридесет година старом традицијом, не могу на себи носити други ликовни садржај осим – подједнако иконичног иницијала З, за који је нацрт начинио њен први потпредседник Јован Јовановић Змај. (…)

Основна тематика књиге је културноисторијска, али, нарочито у другом поглављу, густо проткана језикословним фактима, будући да је језик драгоцено оруђе у реконструисању културне (пра)историје. Како су њоме обухваћени радови иницијално писани за ужи круг стручњака, у њима поред појединих речи има и доста цитата на страним језицима, старим и новим и у различитим графијама (латинској, грчкој, старословенској).

Надам се да за ширу читалачку публику, којој се ово Задругино издање намењује, то неће бити превелики баласт, јер су те инојезичне „примесе“ у изворним верзијама по правилу или преведене на српски или парафразиране, а овде је то понегде и допунски учињено.

Садржај књиге погледајте ОВДЕ.

Рекли су о књизи

– Заједничка нит која се провлачи кроз већи­ну студија, јесте компа­ративна анализа епских формула и фразеологије у српским епским пе­смама у односу на старе блискоисточне, грчке и индијске епове. Она по­лази од сазнања да посто­ји непобитно језичко пра­сродство индоевропских језика, које се очитује и у архаичним формулама, како усмене поезије, тако и сакралних текстова. Чак да тај поетски слој чува већу старину од обичне лексике. То упућује на закључак о могућности реконструкције праин­доевропског песничког језика.

Старина неких садржаја у српским епским песма­ма, указао је Раденковић, открива се тек поређењем са одговарајућим моти­вима у старим еповима. На примеру Вукове епске песме „Порча од Авале и Змај-Огњени Вук” Лома је показао да је она изграђе­на по моделу који се може препознати како у „Или­јади” тако и у староиндиј­ској „Рамајани”. За шири круг читалаца посебно је занимљива студија о Ду­наву. „Тихи Дунав” пред­ставља формулу усменог песништва и она се јавља у све три групе словен­ских језика, што показује да је реч о прасловенској старини. Представу о Ду­наву Словени су стекли још у времену када су ту реку могли да виде из даљине, па је она за њих имала митско значење – као граница овостраног и оностраног света. – Академик Љубиннко Раденковић

– Аналогија, паралеле које могу бити не само типолошке него и генетске нашим епским песмама налазимо у једном врло широком простору све до Индије, рецимо, са великим еповима Махабхаратом и Рамајаном, али такође и у скандинавској традицији, у немачкој песми о Нибелунзима и сада бих могао још доста наводити. Рецимо иранска епика персијске Шахнаме, све је то ушло у један компаративни оквир овога истраживања. – Академик Александар Лома