Тако је то код нас Словена представља књижевно сведочанство које пулсира кроз урбане симболе Београда и Загреба, рефлектујући емоције и сећања аутора. Састоји се из два ауторова рукописа, који за живота нису објављени: „Вера и Коста у биоскопу ’Балкан’” и „Нека нас благослови Матош”.
У песмама из првог дела збирке, опевано је срце Београда, са јасним мотивима попут Калемегдана и спомена на бомбардовање 1999. године. Ови стихови не само да сликају урбане пејзаже, већ дубоко зарањају у колективну и личну трауму, пружајући интиман поглед на догађаје који су обликовали град и његове становнике. Вера и Коста, као два главна лика, постају симболи људи који пролазе кроз бурна времена, са свим својим слабостима и снагама.
Други део књиге, посвећен Загребу, носи ретроспективну љубавну тематику, где је еротска нит испреплетена са урбаним симболима овог града. Слике Загреба, попут Грича и Старог града, у овим песмама добијају интимни и меланхолични тон, истражујући дубоке везе између урбаног и љубавног. Песник кроз своје стихове ствара дубоке емоционалне слике, прелазећи из једног града у други, али увек задржавајући исти интензитет осећања и симболике.
Аутори поговора, Слободан Ракитић и Слађана Илић, у својим текстовима наглашавају важност ове збирке у контексту ауторовог стваралаштва. Слободан Ракитић у поговору „Вера и Коста у биоскопу Балкан” истиче песничку вредност београдских стихова и дубину уметничког сведочаства времена, док Слађана Илић у поговору „Помилована давнина још траје” наглашава дубоку везу песника са љубавним мотивима и људским емоцијама. Оба аутора у својим текстовима пружају читалачкој публици додатну дубину и контекст за разумевање овог јединственог рукописа.
Објављена поводом десет година од смрти свог аутора, књиге Тако је то код нас Словена враћа Зорана Љ. Милића у српску поезију, подсећајући нове генерације читалаца на његов необичан, редак и упечатљив поетски лик.