ТРАДИЦИЈА НАРОДА СРПСКОГ, Сима Тројановић

У књизи Традиција народа српског проф. др Снежана Самарџија сабрала је и критички оценила најважније радове Симе Тројановића. Први српски антрополог и етнолог, Тројановић је пружио немерљив допринос упознавању савременог човека са традицијама и веровањима српског народа. За разлику од других аутора, он је непрекидно покушавао да успостави систем традиције и обичаја старих Срба, чиме се златним словима уписао у културу свог народа.

Област Тројановићевих истраживања сеже од народних песама, преко обичаја, до свакодневне животне праксе. На тај начин, он је успео да реконструише смисао српских жртвених и других обичаја, потврдивши далекосежни закључак Веселина Чајкановића о пресудног улози култа предака за формирање старе српске религије.

О аутору књиге Традиција народа српског

Након школовања по српским варошицама, Тројановић је у Хајделбергу 1885. стекао докторат из биолошке групе наука са антропологијом, да би 1899. томе придодао семестре на етнолошким и музеолошким студијама у Минхену, Прагу и Бечу.

Као наставник и гимназијски професор, службовао је у Чачку, Лозници и Београду. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1921, када је постављен за редовног професора и декана Скопског Филозофског факултета. Први наш антрополог и етнолог, заслужан је и за оснивање Етнографског музеја, чији је управник био од 1901. до 1921. По много чему први у своме роду, а по научној оријентацији често „знатно испред свога времена“, Тројановић је поставио сигурне темеље етнологији, антропологији и фолклористици.

Успостављао је невероватну равнотежу између сопствених теренских истраживања, прикупљене грађе из претходних периода и примене научне литературе, коју је познавао изврсно, као и живот, обичаје и културу српског народа из различитих средина. Локално, национално и универзално непрекидно се преплићу у његовим великим и „малим“ студијама, малим само због броја страница, али не и по значају за сагледавање целовитије слике о традицији.

Један од његових циљева, о чему експлицитно и пише, представља прикупљање што више различитих информација и „узгредица“ о народној прошлости и свакодневици, како би „само главно у систему утврдио“. (…)

Загледан у прошлост и предан сваком „кутићу“ народног живота, Тројановић је непрекидно показивао од каквог су значаја обичаји, веровања и језик, песме и приче, кратки
говорни облици, игре, маске, духовна и материјална култура предака. Ако већ није, време ће показати да ли је његово поверење у народно памћење било оправдано или тек пука заблуда посвећеног научника.

Можда и није случајност што је благовремено упозорио да заборављање традиције за један народ значи губитак „душевног капитала“, без којег наступа
„пустош у његовој унутрашњој садржини, без које би он изгубио један врло важан душевни покретач, и пао би сасвим у летаргију…“ (Снежана Самарџија)

Садржај књиге Традиција народа српског погледајте ОВДЕ.