Заувек

Познат као писац који је од почетка књижевне каријере тежио модернизацији прозног рукописа и његовом што потпунијем усаглашавању са токовима модерне светске књижевности, Угринов се у последњим деценијама свога рада, не одступајући много од свог стилски препознатљивог наративног поступка, вратио стандарднијим средствима прозног обликовања стварности и уношењу у прозни текст наглашених и изабраних аутобиографских и документарних мотива и детаља. У рукопису романа-дневника Заувек, који је Српској књижевној задрузи за њено јубиларно, стото Коло Угринов наменио месец дана пре своје смрти, он је у том погледу отишао најдаље.

Основни предмет свог тестаментарног дела Угринов је посветио дубоком и искреном емотивном, интелектуалном и етичком отпору деструктивним силама које су агресијом на Србију уништавале људске животе и материјална и културна добра стварана деценијама и тиме до трагичног апсурда довеле и основне принципе западне демократије. Из дана у дан у току трајања напада на нашу земљу, од 24. марта па до 8. јуна 1999. године, он је водио детаљан интимни дневник, са луцидним коментарима и закључцима о неправедности и бесмислености НАТО агресије и деструктивности западне политике према Београду као симболу демократских принципа српског народа. Додајући рукопису тих дана објављивану документарну грађу из новина, која својом садржином сама по себи осуђује НАТО агресију, Угринов је свој роман-дневник снабдео драгоценим документарним материјалом, који ће заувек сведочити о огромном и неизбрисивом шоку који је у том времену доживљавао српски народ, свестан да је проблем могао и морао да буде другачије решаван. Као што је као ангажовани интелектуалац показивао снажан отпор према неправди која се чини његовом народу, Угринов је, с друге стране, показивао отворен отпор и према свему што је, по његовом мишљењу, у том времену и код нас било површно, празно, декларативно, мотивисано прикривеним или отвореним појединачним и страначким интересима.

Најемотивнији слој романа-дневника Заувек свакако је онај који се односи на велику приврженост и љубав чланова Угриновљеве породице једних према другима и на њихове дубоке међусобне емотивне везе, које бар донекле неутралишу доживљај трагичних спољашњих околности у којима су у том времену живели. У непосредно и ретроспективно описаним важним моментима из породичног живота, Угринов је остварио не само егзистенцијалну и психолошку него и структуралну и семантичку равнотежу агресивној и трагичној стварности у овом спонтано настајалом књижевном рукопису. Зато се његова књига може доживети и као породични, и као љубавни, и као патриотски роман, и као сведочанство о једном трагичном историјском времену којим смо и колективно и појединачно трајно обележени.