Стеван Раичковић, један од највећих српских песника, рођен је на данашњи дан, 5. јула 1928. године, у Нересници крај Кучева.
„…Живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио, за хлеб. Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је, донекле, у причама из Великог дворишта. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из Гурија. Оно што није ушло у ту књигу нашло је своје уточиште на страницама Дружине под сунцем, Ветрењаче и међу једним корицама на којима пише: Слике и прилике. Једне зиме, када сам осетио да сам већ увелико загазио у живот, као у дубоки снег, покушао сам у Малим бајкама поново да размишљам и осећам као дете. Живот мог срца налази се разбацан у Песми тишине, Балади о предвечерју, Касном лету, Тиси, Каменој успаванки, Записима о црном Владимиру, Случајним мемоарима, Точку за мучење и још понеким књижицама.
Мој занат је поезија: кад на свом банку нисам куцкао своје стихове, писао сам о поезији других наших песника, а кад ми ни то није полазило за руком — препевавао сам стране песнике на наш језик. Тако је бар за сада.“
Његови стихови, есеји и прозни записи заувек остају са нама.
У књижари СКЗ и на нашем сајту можете наћи књиге: Мале бајке и Мале прозе
Песма траве
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам
у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн
од сутона.“
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме
тешко као камен.
Опрости камену што ћути
Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути
Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.
Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати
И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.
Непозната у давнини
Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.
Мене не види нико Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.
Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв
расте
Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим
снагу.
Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од
мачијег бата.
Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.
О непозната.