UČLANITE SE U SKZ! Dobijate: 6 knjiga iz Kola i najmanje 30% popusta na sva naša izdanja! Zadruga je staro ime za porodicu!

STEVAN RAIČKOVIĆ (1928–2007)

 Stevan Raičković, jedan od najvećih srpskih pesnika, rođen je na današnji dan, 5. jula 1928. godine, u Neresnici kraj Kučeva.

„…Živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše: Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u duboki sneg, pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi, Kamenoj uspavanki, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoarima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.

Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom — prepevavao sam strane pesnike na naš jezik. Tako je bar za sada.“

Njegovi stihovi, eseji i prozni zapisi zauvek ostaju sa nama.

U knjižari SKZ i na našem sajtu možete naći knjige: Male bajke i  Male proze  

 

 

Pesma trave

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen

Jer one meni kažu: „Ne treba tvoja pesma.

Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.

I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega

U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.

I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam

u sebi,

Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati

(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):

Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn

od sutona.“

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.

Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.

Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume

                                                                teško kao kamen.

 

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti što tajnu sakriva:

Kako ti se nad umom sliva

Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug

Što se širi ko vid pred strahom.

Oprosti ptici koja i dahom

Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati

I vetru što te u krug vodi.

Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi

Šumno kao što ptice slete

Sa plavog mira na suncokrete.

 

Nepoznata u davnini

Gledam te sad odavde: sediš u julskom dvorištu

Uramljenom u zidove visoke preko glave.

Tebe posmatraju još i ptice: kao da te mole i ištu.

Mene ne vidi niko Zurim iz korova i trave

Duboko u uglu, u zaturenom skrovištu.

Ovde je hladovina najveća: miriše na vlagu.

Cigle su poda mnom trošne i nešto zelenkaste.

Tebe obliva sunce. Vidim: kupa ti ruku nagu.

Tako je sve oko tebe čisto, u suncu. Moja krv

raste

Iz mene, kao da otiče nekuda, pa tiho gubim

snagu.

Samo da se ne pokrene nešto: neka vrata.

Samo da ne padne neka dunja, između nas, natrula.

Il crep da ne pukne iznad, od nečeg: od ptice, od

mačijeg bata.

Tišina raste između nas: penje se kao prozirna kula.

Samo da je niko ne dirne, nikad. Osim ove pesme.

O nepoznata.