У Андрићграду одржан научни скуп „СТВАРАЛАШТВО МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА – ПОЕЗИЈА, ПРОЗА И ЕСЕЈИСТИКА“

Колосалан опус великог српског писца

Научни скуп под називом „Стваралаштво Милована Данојлића – поезија, проза и есејистика“ одржан је 3. јула у Андрићграду, управо на дан када је наш велики писац и председник Српске књижевне задруге обележио свој 84. рођендан. Неколико дана раније, 28. јуна, на истом месту, Данојлићу је уручена „Велика награда Иво Андрић“ за животно дело.

„Свима нам је оставио синовску љубав према језику јужних Словена у његовој вуковској варијанти. То је била просвећена смерност, ангажована осећајност… Ово признање, чији је духовни покровитељ писац Моста на Жепи примам као његово посмртно охрабрење у усамљеничком и пустоловном послу којим се и данас помало бавим. Моја топла захвалност иде свима који су ме издвојили међу многима, учврстивши моју везу са Андрићем, чије дело траје, чврсто, уземљено, као мост на Дрини“, рекао је овом приликом Милован Данојлић.

Научни скуп који је организован неколико дана касније отворили су директор Андрићевог института Емир Кустурица и руководилац Одељења за српски језик Института и председник Одбора за језик СКЗ проф. др Милош Ковачевић, а о опусу једног од наших најпознатијих књижевника говорили су истакнути критичари, књижевници, теоретичари књижевности и лингвисти: Сања Париповић Крчмар, Александар Јерков, Даница Андрејевић, Валентина Хамовић, Душко Бабић, Часлав Николић, Милан Алексић, Снежана Милосављевић Милић, Предраг Петровић, Мина Ђурић, Бранко Вранеш, Јелена Јовановић Симић, Милка Николић, Нина Милановић, Јелена Спасић, Неда Срећковић, Тања Русимовић, Јулијана Деспотовић, Михаило Шћепановић и Милош Ковачевић.

О главној теми која од самог почетка његовог стваралачког рада окупира Милована Данојлића – Србији – говорио је управник СКЗ др Душко Бабић.

„У Данојлићевој поезији Србија је нешто више од теме – простор спознаје и самоспознаје, медијум кроз који се пројављује тајна неба и земље, сагледава скривени ритам и смисао природних појава – пљуска, муње, мишје рупе, росе, југовине, поноћи, сванућа; кроз Србију се откривају закони историје, амплитуде људских падова и узлета, енергија сажаљења, резигнације, пркоса, бола… Укратко, Србија је у Данојлићевим песмама присутна и тамо где се не помиње, где је нема ни у наслову ни у мотивском склопу. По броју испеваних песама о Србији, или још боље, по мери њеног присуства у емоцији и мисли песника, са Данојлићем се у српској поезији може мерити само Десанка Максимовић“, рекао је Бабић и додао да родољубиво песништво Милована Данојлића, као и цела ова линија српске поезије, потврђују тезу Јована Деретића о томе да је једна од примарних традиција српске књижевности њена усмереност на народ, на његову историју и судбину.

Вештина са којом Данојлић управља речима, градећи јединствен и редак поетски свет, види се у сваком његовом делу и потврђује у свим његовим обраћањима јавности. На то је подсетио и Милош Ковачевић, рекавши да је уз поетско и прозно стваралаштво Милована Данојлића, можда најзначајнија књига, по којој је познат у целој бившој Југославији – „Мука с речима“.

„Први је, и пре самих лингвиста, показао како се језик раслојава и да постоји посебан тип језика који је степеница ка власти или степеница од власти. Шта то значи? Да бисте се домогли власти ви морате да се домогнете њеног језика. Власт шири манипулацију самим језиком. То раслојавање језика се пренело, како је показао, на све сфере и на саме писце. Тако да је он у књизи, која је касније осуђивана јер се сматрало да говори више о друштву него о језику, што је истина, јер језик је одраз друштва, показивао како можете бити велики писац а да уопште писац нисте. Данојлићева књига је настала две године пре прве књиге из социолингвистике коју је у Југославији направио Мићо Радовановић. А Данојлић је показао да сва лепота језика јесте мука с речима“, рекао је Милош Ковачевић.

Незаобилазан део Данојлићевог стваралаштва су књиге за децу, уз које су одрасле и које памте читаве генерације. У излагању које је посветио Данојлићевом песништву за децу, Милан Алексић је рекао да овај аутор припада оној врсти књижевних стваралаца код којих је стално присутна тежња ка усавршавању језичког израза.

Подсетивши на збирку „Како спавају трамваји“, Александар Јерков је нагласио: „Готово је немогуће обухватити целину Данојлићевог опуса, не само због изванредно великог броја дела која је он написао у различитим жанровима, поезији, прози, огледима, полемичким списима, публицистичким белешкама, преводима на којима смо одрастали и из којих смо сви учили и усвајали велике песнике, већ и због тога што се он страховито мења у току свог песничког стварања. И кад све то ставите на гомилу, добијете један колосалан опус једног великог српског писца“.

Интервју који је Милован Данојлић дао за портал „Искра“, можете погледати овде.