У четвртак, 23. маја 2024. године, у Свечаној сали Српске књижевне задруге представљена је песничка књига Милована Данојлића ПРОПЛАМСАЈИ или увод у ћутање,
коју је Српска књижевна задруга прошле године објавила у 115. Колу.
О избору поезије из новијег певања, од 1990. до краја живота (2022), који је начинио сами аутор, говорилли су Драган Хамовић, аутор и члан Управног одбора СКЗ, и Душко Бабић, управник Задруге.
Стихове је читала Биљана Ђуровић, глумица.
***
… Књижевни опус Милована Данојлића чини читаву малу библиотеку, у коју су смештене књиге разних жанрова, настајале у распону од безмало седам деценија – од 1957, када је објављена његова прва песничка књига „Урођенички псалми“, до 2022, када је изашла последња: „Исповест на тргу“. Између ове две временске и духовно-поетичке тачке, ређале су се десетине песничких књига, међу којима су и незаборавне књиге за децу; књиге различитих прозних жанрова – ауторефлексивне фикције, огледа, записа, лирских фрагмената на граници есеја и поетске прозе; преводи и препеви великих светских песника и мислилаца: Сиорана, Паунда, Јејтса, Клодела, Бродског, Бодлера, Шекспира… Кад се све ово обухвати једним погледом, видимо задивљујућу стваралачку биографију у којој је сваке године, током седам деценија, у просеку, настајала по једна књига. Да би настао овакав књижевни опус, није био довољан само велики дар него и монашка посвећеност језику и писању.
Милован Данојлић је имао и једно и друго…
… Данојлић је песник детаља и ситница, „малих тема“, тешко ухватљивих, тренутних појава: зато су код њега тако чести мотиви „тренутка у нестајању“ – пропламсаја, блеска, шушња, фијука, просева, трептаја… Живот је „вечити наилазак“ – надолажење и измицање, оживљавање и замирање, разгоревање које је увек на граници између „ватре и ништа“. Данојлић је, вођен „сигналима језика“, тананом осећајношћу и оштровидим трезвеноумљем, учинио да „пропевају“ ситнице и баналности, да се оствари оно андрићевско гесло: „И што погледам све је песма“. Са њим је српска поезија добила нову димензију – сишла је у закутке, капиларе, зрнца, мишје рупе, сенке крај плотова, шумове… Данојлићева поезија остаће узор српским песницима који верују да истину о свету и о нама самима треба прво тражити у пажљивом посматрању, у малим стварима, у којима је „све записано“.
Данојлић је парадигма таквог дара и стваралачког замаха.
Душко Бабић