Ученици Ваљевске гимназије о романима Радована Белог Марковића

Посебност и нарочита вредност ових препорука је у томе што долазе од младих читалаца, ученика Ваљевске гимназије. Професорка српског језика и књижевности Вероника Ваш проследила нам је њихове есеје, написане зрело, вешто и врло интуитивно, а ми вам са радошћу представљамо одабране одломке ових малих књижевних студија, уверени да ће вас инспирисати на читање романа Радована Белог Марковића.

О „Стојној ветрењачи“

И као што се ветрењача различитом брзином окреће, све у зависности од ветра, тако и виђење романа „Стојна ветрењача“ искључиво зависи од читаоца.

Роман „Стојна ветрењача“ временски је смештен на крај XIX и почетак XX века – такозвано доба „златних сунцокрета“, мада би се могао комотно сместити у било коју епоху људске историје. У „Стојној ветрењачи“ јављају се најзначајнији ликови тог времена: Ча Милован Глишић, Сима Пандуровић, Лаза Лазаревић, Јован Стерија Поповић… На тај начин, аутор у „Белом Ваљеву“ спаја у једну целину српску књижевност, науку и филозофију поменутог периода, који, нажалост, по његовом мишљењу никада више неће бити достигнут, а камоли превазиђен.

За нас, Ваљевце, овај роман има посебан значај  јер је оживео и сачувао од заборава бројне локалитете нашег града и околине. Роман „Стојна ветрењача“ пред нашим очима изгледа као музејски експонат који  израња из неког ренесансног доба. За читаоце нашег времена он представља велики задатак и велику муку истовремено, почев од језика којим је писан, књижевног стила, радње и амбијента у коме се све догађа.

Ипак, наше поколење дугује огромну захвалност аутору овог романа што је у својим делима објединио целокупну српску књижевност и самим тим је сачувао од заборава и доказао да српски језик  јесте језик велике стваралачке енергије и моћи. (Софија Белушевић, III разред)

 

О „Путниковој циглани“

Не може се овде читалац ни снаћи баш увек, нити ће читање тећи без проблема: тек потпуним предавањем ауторовој фантазмагорији можемо и ми, обични читаоци, понешто из ње „извући“.

Бели Марковић је захтеван писац, па ће овај роман претпостављати привилеговану врсту читалаца; свеједно, сигурно је да нико неће одшетати од романа празних руку, нити ће га овај роман оставити без „награде“. Ако ништа друго, дивиће се његовој структури, или ће му пак пријати његова неочекивано романтична лирика; или ће му се – а ово је најбоља врста читалаца – сасвим и са вером препустити, њему и његовом исцепканом, сановитом наративу – па ће га довршити у једно предвече, на тешњарском мосту, те се под хладним ваздухом чудити што су га одједном окружиле многе утваре… Утваре које лутају, изгубљене између праве и измаштане историје, на раскршћу личног и заједничког. И у овом осећају је суштина “Путникове циглане”, а не у томе да се схвате и похватају све нити залудног плетива. (Константин Филиповић, III pазред)