Вељко Петровић (1884–1967)

Песник и приповедач, академик, први председник Удружења књижевника, само су неке од титула које су ишле уз име Вељка Петровића. Јован Скерлић је својом похвалном критиком Петровићевих песама утицао на његов прелазак из Аустроугарске у Београд. Скерлићу се није допадала једино његова отвореност за модернистичке струје, будући да је Петровић друговао са Симом Пандуровићем, а касније и са Дучићем, Шантићем, Црњанским, као и са познатим сликарима.

Вељко Петровић био је први послератни директор Народног музеја и заслужан је што се ова институција данас налази на Тргу републике. Био је потпредседник српског Пен клуба и први председник Удружења књижевника, основаног на скупу у кафани Код два јелена у Скадарлији. Био је члан Српске академије наука и уметности, председник Матице српске у Новом Саду и председник Српске књижевне задруге (1945–1952).

Петровић је написао око сто приповедака и велики број чланака из књижевности и уметности, објављених у „Политици“, „Летопису“ итд. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а о стогодишњици Матице српске уредио је „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.

Нашавши се на челу СКЗ у послератном периоду, имао је велику одговорност да усмери њено деловање између социјалистичке идеологије и књижевних вредности.