VEČE U KNJIŽARI SKZ: predstavljanje druge knjige „Poema” Matije Bećkovića; 16. april, 19 č; DOBRO DOŠLI!

Za svečanim stolom SKZ predstavljena knjiga „STAN I HRANAˮ Duška Babića

 

U Svečanoj sali Srpske književne zadruge juče je predstavljena zbirka poezije „Stan i hrana“ Duška Babića, upravnika SKZ, u izdanju „Gramatika“. O knjizi su govorile dr Aleksandra Žeželj Kocić i dr Maja Stokin, profesorka Karlovačke gimnazije, a stihove je čitala dramska umetnica Ana Marija Serda.

Gđa Žeželj Kocić je svoj prikaz započela mapiranjem Babićevog pesničkog sveta, pozivajući se na njegove ranije zbirke, koje zajedno sa ovom poslednjom potvrđuju da pesnik uvek ima na umu jednu knjigu, koju stalno piše proširujući kontekst, dok su sve pesme povezane unutrašnjim saglasjem. U širokom rasponu tema kojima se Duško Babić bavi u svojoj poeziji, dr Žeželj Kocić se naročito zadržala na jednoj, dominantnoj i u prethodnim zbirkama, a to su starost i starenje.

„Starost se uvek čini dvosmislenom kategorijom, jer može biti sinonim za istrošenost ali i za mudrost koju donose godine. Od našeg obrasca zavisi kako ćemo je sagledavati, jer sa jedne strane donosi propadljivost, strah od smrti, postaje tragedija, a star čovek, bez obzira na svoja dostignuća, postaje suvišan“, istakla je gđa Žeželj Kocić.

U novoj zbirci, u pesmama koje pripadaju ciklusu „Snimci starenja“, pesnik nas vraća na sam proces starenja, donosi pogled spolja, poput slika uhvaćenih foto-aparatom, ne posmatrajući samo sebe, nego i druge. Nije spreman da se preda bez borbe, jer može se i drugačije biti star, ukazuje pesnik, bodreći sebe da mirno prihvati svoje šezdesete i sve što dolazi. Međutim, najveći njegov strah je da će sve izgubiti onog trenutka kad ne bude više mogao da stvara, jer kao što potvrđuje u pesmi „Curriculum vitae“, koja je svojevrstan pesnički autoportret – on je u poeziji pronašao sebe.

„Pesnik bi bez svega mogao, na sve bi pristao, osim na ponižavajući nedostatak stvaralačke snage od koje mu sam život zavisi. Sreća je po nas čitaoce što je Duško Babić svoj dom u poeziji sagradio, jer odatle i stari i mladi kradu svoja zadovoljstva i kreću na daleka putovanja“, zaključila je svoj prikaz Aleksandra Žeželj Kocić.

Dr Maja Stokin je podsetila na izjavu koju je Duško Babić dao u jednom intervjuu: „Oduvek sam poeziju shvatao kao neku vrstu skloništa. Poezija je put ka onom suštinskom, glavnom“, i dodala da je u pesmama iz zbirke „Stan i hrana“ najbliži temama kojima se u svojim esejima oduvek bavio, a to su: narod, nacija, ćirilica, znameniti srpski pisci, kao i egzistencijalna dimenzija u savremenom društvu, koje je sve češće desakralizovano.

Tumačeći svaki od sedam pesničkih ciklusa „Stana i hrane“ Maja Stokin se najviše zadržala na prvom – „Čitanje pisma“ – za koji i pisac predgovora Mario Paovica ističe da donosi na jedinstven način opevane osnove srpskog kulturnog identiteta, prvenstveno ćirilicu.

„Pesnik u lirsko ruho zaodeva prekretničke događaje i ličnosti srpske kulture. Pokazuje da je azbuka prostor čuvanja vekovnog kolektivnog iskustva, najvećih istina i lepota postojanja, trajni otisak narodne duše, sudbine, identiteta. Azbuku je zamislio kao nerazorivu crkvu u kojoj o nama brine sa tri ruke Presveta Majka, a što nam je posebno potrebno danas“, istakla je Maja Stokin.

Potom se osvrnula i na ciklus posvećen zavičaju, u kome pesnik, baveći se tragedijom napuštanja zavičaja i zemlje, nastoji da pokaže da je čovek bez susreta sa zemljom ništa.

Jer, sam si ništa – izmaglica, pena

listić na vetru, repa bez korena. („Da propeva u tebi“)

Pozivajući se na stihove pesme „Slovo o odlasku“: Čovek počinje tamo gde prestaje ravnodušnost. / Naše je samo ono što volimo: pesme, zvezde, ljudi…, gđa Maja Stokin je zaključila: „Kultura bez sećanja i ljubavi je mrtva, čovek bez ljubavi je mrtav i sve veliko i večno sazdano je iz srca punog ljubavi. Samo takva ljubav osvetljava čoveku njegovu prošlost, njegovu duhovnu vezu sa rodnim narodom, nacionalnom pripadnošću, duhovno i duševno okrilje na zemlji, samo iz srca punog ljubavi može se služiti dobrom cilju, a da nam je to i dobro i važno, da je to naš stan i hrana, poručuje i ova zbirka“.

I ako išta može da nas sačuva

to su reči ljudske, slabosti i rane,

iz kojih, ponekad, božja suza padne na svet,

da ga umije. („Slovo o odlasku“)