На редовној трибини, четвртком у 11, представљена је 9. септембра нова књига Весне Капор ‒ „Небо, тако дубокоˮ.
О књизи, која је објављена у 113. Колу СКЗ, говорио је њен рецензент ‒ проф. др Мило Ломпар.
Одломке из овог кратког романа читале су ауторка и Јована Стевић, глумица.
Промоцији књиге присуствовали су и другари из одељења главне јунакиње ‒ Таре Сенице, разредни старешина
и Марија Милетић, директорка XIV београдске гимназије.
***
Наша садашњица је битно фрагментаризовала човека. Битно је раскинула његове друштвене, а поготово његове природне везе. Стога чињеница смрти има драматичан ефекат, утолико што она, на неки начин, указује на то да нема те формације, тог оквира, нити те јединице у коју бисте могли уклопити људску смрт.
Наша патетичност у савременој прози, која некако може да прође, у смислу да не изазива баш дириговани читалачки подсмех, има превасходно колективно залеђе. Дакле, драматични догађаји колективне егзистенције још увек имају неку цензуру, која спречава ту врсту подсмеха. Међутим, драматичност индивидуалне егзистенције је велики проблем, јер наша епоха одјекује иронијом, цинизмом, чак неком врстом постцинизма. Ту је присуство патетике унапред деградирано. Дакле, то није проблем писца, већ времена где се та реч појављује.
Мило Ломпар