СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
(The Serbian Literary Cooperative)

Српска књижевна задруга је наша најстарија издавачка установа и једна од ретких културних институција српског народа основаних у XIX веку које су успеле да се одрже до данас, упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.

Оснивачи

Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (16. априла по старом календару) у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су: Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Милан Јовановић Батут, као и други тадашњи значајни српски писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар, државник и филолог Стојан Новаковић, a за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је и аутор чувеног знака СКЗ. Кроз дугу историју, која повезује чак три века, увек су на челу Задруге били најзначајнији српски писци и научници. Чувајући традиционалне и препознатљиве вредности, Задруга је увек била отворена према новим правцима и струјама у књижевној, теоријској и научној мисли, држећи се највиших естетских и издавачких критеријума у свом раду.

Из Правила СКЗ

Оснивачи су потписали Правила Српске књижевне задруге као главни оснивачки акт, у којима је наглашено да се СКЗ оснива „у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.

У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати: „да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу“.

Основни орган Српске књижевне задруге је Скупштина. Прва Скупштина СКЗ одржана је 22. маја (9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи, да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у нашем раду до данас.

Установљено је да ће Задруга сваке године издавати по једно коло књига, које „не може обухватити мање од шест књига ни мање од шест штампаних табака” у књизи. Тако је створена прва библиотека СКЗ – „Коло“, једна од најстаријих живих библиотека у Европи, препознатљива по својим плавим корицама. До данас је изашло 112 колâ Српске књижевне задруге, са преко 750 наслова. „Коло“ је лична карта СКЗ, у њему је садржана српска историја, култура, наука, књижевност, уметност, наша и светска класика и наша и светска савременост.

После „Кола“ основане су и друге библиотеке: „Забавник“ са изабраним делима светске класике, „Поучник“, „Савременик“, а после Другог светског рата и низ нових, пратећи савремено домаће и светско стваралаштво и одговарајући на потребе и интересовања читалаца.

Управљање

Српском књижевном задругом управљају њени чланови. Управни одбор има два одсека – Књижевни и Економски, и неколико посебних комисија – за „Коло“, за чланство, за правила. Задругине библиотеке имају уређивачке одборе састављене од најпозванијих стручњака за поједине периоде и жанрове књижевности и поједине области науке и културе, тако да се провера вредности и значаја примљених рукописа и објављених књига врши на најдемократичнији начин и у неколико неопходних нивоа.

Признања

Међу признањима која је Српска књижевна задруга добила за свој рад најзначајнија су: Орден Светог Саве првог степена, који је Задрузи за њену стогодишњицу (1992) доделио Његова светост патријарх српски господин Павле и Орден Вука Караџића првог степена, који јој је за сто десету годину рада (2002) доделио председник СР Југославије др Војислав Коштуница. Задруга је добила Вукову награду, као и Повељу Матице српске за допринос развоју српског језика.

Од 1992. године Задруга додељује Награду за животно дело, а досадашњи добитници су: Десанка Максимовић, Радован Самарџић, Војислав Ђурић, Бранко В. Радичевић, Милорад Екмечић, Миодраг Б. Протић, Бранимир Живојиновић, Милорад Ђурић, Стеван Раичковић и Миодраг Павловић, Момо Капор, Милован Данојлић, Зоран Радисављевић, Љубомир Симовић. Такође, из Фонда Душана Баранина при Српској књижевној задрузи додељивала се награда за дело са историјском темом или за значајну историографску студију.

Чувар традиције и ћирилске књиге

Српска књижевна задруга, као издавач и установа културе од посебног националног значаја, има и посебан Закон о Српској књижевној задрузи, донесен маја 1997. године у Народној скупштини Србије. На тај начин се и Српска књижевна задруга придружила оним малобројним установама српске културе основаним у XIX веку, попут Матице српске, Српске академије наука и уметности и других.

СКЗ је у време оснивања била први и прави модерни издавач међу Србима, са посебним местом и задатком у културном простору свога народа. Њени основни задаци били су да објављује и шири у народу најзначајнија дела старије, народне и савремене српске књижевности и науке, као и да упознаје српске читаоце са значајним остварењима светске књижевности свих времена. Захваљујући свом многобројном чланству које је живело у неколико тадашњих држава, убрзо је постала стожер окупљања српског народа преко значајних културних и књижевних вредности с којима га је упознавала. Зато је њена мисија одувек била колико књижевна и културна, толико и национална и друштвена.

Издања Српске књижевне задруге била су најсигурнији путоказ вредности, богатства и разноврсности које поседује српска култура. Данас, када српски народ, као у време оснивања Задруге, живи у расејању широм света, њена културна, књижевна и национална мисија једнако је неопходна као што је била и крајем XIX и у првим деценијама XX века.

Дух традиције и дух савремености два су кључна принципа којима се руководи Српска књижевна задруга у свом раду. Круну свога националног и културног рада у последњој деценији XX века остварила је монументалном десетотомном „Историјом српског народа“, најобимнијом и најпоузданијом политичком, економском и културном историјом коју Срби и српска наука и култура имају.