Светислав Вуловић предложио је име „Доситеј Обрадовић”, а да у поднаслову стоји „Српска књижевна задруга”, што је усвојено као коначно име.
Ово „интимно” име је покушало да премости све постојеће књижевне, уметничке, друштвене па и политичке разлике које су постојале између њених чланова. Настојало се да се, попут некадашње задруге, окупе људи око заједничког интерса, који је у овом случају био општи – створити књижницу за све делове српског народа.
