Из историје СКЗ

Прво Коло штампано је у тиражу од 5 комплета, да би следеће године било објављено и друго издање првог Кола у тиражу од 4 комплета. Друго Коло штампано је у тиражу од 7 комплета. Тираж је временом повећаван у оној мери у којој је повећаван број претплатника Кола и број чланова Задруге, којих је било у свим крајевима у којима је живео српски народ: у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији, Црној Гори, Војводини. Пред Први светски рат тираж Кола достизао је бројку од 10 до 11 комплета.

1893 године изашло је друго Коло, у којем је такође било седам књига: друга књига Доситејевог „Живота и прикљученија”, „Мемоари” Проте Матије Ненадовића, „Два идола” Богобоја Атанацковића, „Камено доба” Јована Жујовића, „Прве жртве” Андре Гавриловића, „Из природе” Јосифа Панчића и „С францускога Парнаса” (избор из француске поезије XIX века).

До ове, 2020 године изашло је 110 Колâ Српске књижевне задруге, са преко седам стотина наслова. Разлика између година постојања Задруге и броја редовних Кола која је она штампала настала је стога што у време Првог светског рата и једно време после њега (1914–1920) Српска књижевна задруга није издавала књиге. Међутим, у току Другог светског рата такозвана Комесарска управа штампала је два Кола, са дванаест књига, које су после Другог светског рата избрисане из Задругине библиографије, али су на Скупштини СКЗ одржаној 28 априла 2004 године оне враћене у библиографију. После Другог светског рата Коло је почело редовније да излази тек од 1947 године.

Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22 маја (односно 9 маја по старом календару) 1893 године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет осам година њеног постојања.