ЛИТУРГИЈА И МОДЕРНА ЕПОХА, Жарко Видовић

У књизи се налазе  Видовићеви изабрани есеји, а међу њима су и они култни, који су обележили српску хуманистику у последњих пола века: „Модерна епоха у уметности“, „Славјанство и панславизам“, „Логос и лирургија“, „Његошева трилогија“, „Мештровићева архитектура – идеолошки мрак на Ловћену“… У свету који, како каже апостол Павле, сав лежи у злу, један од основних људских задатака јесте осмишљавање постојања, са свих страна угроженог силама ентропије. Како славити Бога и битије упркос злу?

Видовић је решење нашао у литургији, на којој почива православна црква, сабрање оних што су се Богочовеком позиву одазвали. Видовић је мислилац који нам у оваквим временима дође као лек на рану.

Из предговора Владимира Димитријевића:

Модерна је, по Видовићу, сам тријумф технике. Лишена етичности, техника се, каже он, користи зарад „употребе људи и трошења бића“. Пошто човек више није сврха, него
оруђе, тријумфује духовна празнина. Узрок овом пражњењу је, што у модерној епохи, човек није ни срећан (јер нема сврху), али ни несрећан (техника га уводи у самозаборав): „Дух човеков је јак, богат, стваралачки и пун само онда кад је човек спреман на жртву, те кад му за то нису потребни други људи као инструменти“.

Тога данас углавном нема. Зато се култура мора враћати, истиче Видовић, заветним песничким величинама, са чијег обзорја нас посматра Његошева Луча.