РЕЧ ЈЕ НАШ ОБРАЗ ПРЕД БОГОМ: Награда "Стеван Раичковић" уручена Слободану Ристовићу

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 10. 7. 2026.

10. 07. 2026. у 23:25

ЗА песничку књигу „Завичајна врана“ (издавач Удружење књижевника Републике Српске) Слободану Ристовићу (1952) данас је у СКЗ уручена угледна награда „Стеван Раичковић“ за најбољу збирку у прошлој години.

На конкурс је пристигло 90 наслова, а о лауреату је одлучивао жири у саставу: Марија Радић, Владан Бајчета, Растко Лончар, Никола Маринковић и Јована Дишић (председник). У њиховом образложењу је наведено:

– Слободан Ристовић „Завичајном враном“ наставља да негује поетику певања са тачке у којој се прожимају прошло са надолазећим, онострано са овостраним, митолошко са свакодневним. Ристовић је песник који измешта читаоца у раван где егзистенцијални чемер, црни хумор и дечја ведрина значе једно исто, и мајстор који је у потпуности овладао матерњом мелодијом. Рескост Ристовићеве песме показује како, кроз живи песнички говор, и они лексички слојеви који би се могли одредити као архаични, фолклорни или локални делују крајње непосредно и допуштају нам да без напора уђемо у свет раскошне рефлексивности и незаборавних слика песникових.

Награда коју додељује НБ „Стеван Раичковић“ из Кучева, уз подршку Министарства културе, Општине и Задруге састоји се од плакете, новчаног износа и књиге коју ће награђени аутор моћи да објави у СКЗ.

Захваљујући се на награди Слободан Ристовић, који живи с обе стране Дрине, у Рогатици и Белој Земљи је рекао:

– При помену имена Стевана Раичковића, осећам трему и узбуђење, на које ми је као детету мајка указивала речима: „Не понеси се, сине.“ Реч је наш образ пред Богом. Човек без образа није вредан пажње ни поштовања. Ако поезија није на темељу истине, склона је урушавању. То је кућа без темеља, без ватре у себи и гује под прагом. Песма не треба да се измишља. Она се пева. То дамарање музике и грчева су пијавица на грудном брвну певача, песника.

Подсећајући се детињства у време када му је отац био рудар, награђени песник је истакао:

– Прво сам научио да читам ушима. Рудари су били неписмени. Потписивали су се храпавим прстом или крстићем. Мени је тај крстић утиснут на чело. Тих година сам се начитао и наживео истина, која данашња деца ни у сну не могу осетити. Читање са екрана који су део тела новорођенчади, немају брид сабље Момчилове, ни гују на срцу Мусе Кесеџије. Они никада неће имати млечне снове из недара виле Равијојле, гледаће порцеланске и силиконске мајсторије у женском облику. У мојим песмама нема измишљених ликова ни догађаја. Све је истина која се још може поделити са неким од живих ми исписника.