ЉЕТОПИС ВЈЕЧНОСТИ, Жарко Команин

Љетопис вјечности , нови роман Жарка Команина, писца који доживљеним лирским гласом наративно обликује неке од најдраматичнијих тема српске историје двадесетог века, по многим својим наративним елементима представља синтезу и тематско и семантичко заокруживање његовог досадашњег романсијерског рада. Тема коју је Команин у досадашњој прози често узимао за основни предмет својих романа – трагичне идеолошке поделе народа за време Другог светског рата сагледане из перспективе поражених и убијених за њихову идеју – у новом роману је појачана продубљеним наративним погледом на судбину поражених и по завршетку рата, када су их самоуверени победници беспризивно прогласили за издајнике народа, не остављајући им никакве могућности да кажу своју истину о времену рата и о свом страдању у њему. “Лажна прича“ победника о јединој истини о рату и идеолошким поделама у њему, условила је, с једне стране, заборав великих појединачних и колективних трагедија поражених, а с друге, “накалемљивање“ приче о победницима као јединим спасиоцима народа у тешким историјским временима. Главни лик романа, Симон Рујанић, у часовима пред смрт, у којима у својеврсној емотивној и етичкој ретроспективи сагледава читав свој живот трагајући за његовим моралним упориштем и кључним животним тачкама, зна да истина и прича о пораженима, “о оцу, о браћи, о Пелиновљанима, лежи закопана, дубоко у земљи“ преко “шездесет година“ и да једном мора да васкрсне. У његовим успоменама и сећању она је коначно васкрсла, првенствено сагледана као трагедија историје и идеологије, али и као општа, универзална трагедија егзистенције и човековог удеса у свету. Зато је Команинова књига и морала бити “написана страшћу, надом, љубављу, успоменама, болом, душом, опраштањем“, јер она, у свом елегичном и молитвеном обраћању вечности и животу, говори о трајним а не о пролазним вредностима и особинама стварности и човековог положаја у њој. Жарко Команин се Љетописом вјечности потврдио као један од најиндивидуалнијих савремених српских прозних писаца који у успешном наративном прожимању историје и морала, поезије, истине, емоције и духовности остварује највишу меру уметничког казивања.

Наслов дела: Љетопис вјечности