Бранко В. Радичевић (1925‒2001)

Српски песник и књижевник Бранко В. Радичевић био је председник Српске књижевне задруге од 1995. до 1997. године.

Бранкове гимназијске дане прекинуо је Други светски рат, када је са шеснаест година постао партизански курир, потом је једва преживео логорске дане у Смедеревској Паланци, да би по завршетку рата наставио школовање у Гимназији у Чачку.

После рата живео је неко време у Сарајеву, а касније прешао у Београд, где је завршио Правни факултет. Упоредо са студирањем, радио је као новинар у часопису „Дуга“ и сарадник у другим листовима и књижевним часописима. У „Борби“ је био уредник познате едиције „Жар птица“.

Целог живота је остао везан за свој родни крај, Чачак и Овчар Бању, а мало је оних који знају да је управо Бранко покретач многих културних манифестација, као што су „Дисово пролеће“ и „Драгачевски сабор трубача“.

Стваралаштво Бранка В. Радичевића је обимно и садржи близу сто наслова. Писао је песме, приповетке, романе, књиге за децу. Био је врстан познавалац српског језика, а међу његовим бројним интересовањима било је и истраживање старих сеоских споменика – крајпуташа, о којима је написао монографију „Плава линија живота“. Назив „крајпуташи“ је управо Бранкова кованица.

За књижевно стваралаштво и велики допринос српској култури био је више пута награђиван, а међу најзначајнијима су Седмојулска и Вукова награда.

Био је активан у књижевном и друштвеном животу све до саме смрти. Његово последње дело су „Сујеверице и друге речи“, објављене у четири књиге, које су доживеле велики успех.