Branko V. Radičević (1925‒2001)

Srpski pesnik i književnik Branko V. Radičević bio je predsednik Srpske književne zadruge od 1995. do 1997. godine.

Brankove gimnazijske dane prekinuo je Drugi svetski rat, kada je sa šesnaest godina postao partizanski kurir, potom je jedva preživeo logorske dane u Smederevskoj Palanci, da bi po završetku rata nastavio školovanje u Gimnaziji u Čačku.

Posle rata živeo je neko vreme u Sarajevu, a kasnije prešao u Beograd, gde je završio Pravni fakultet. Uporedo sa studiranjem, radio je kao novinar u časopisu „Duga“ i saradnik u drugim listovima i književnim časopisima. U „Borbi“ je bio urednik poznate edicije „Žar ptica“.

Celog života je ostao vezan za svoj rodni kraj, Čačak i Ovčar Banju, a malo je onih koji znaju da je upravo Branko pokretač mnogih kulturnih manifestacija, kao što su „Disovo proleće“ i „Dragačevski sabor trubača“.

Stvaralaštvo Branka V. Radičevića je obimno i sadrži blizu sto naslova. Pisao je pesme, pripovetke, romane, knjige za decu. Bio je vrstan poznavalac srpskog jezika, a među njegovim brojnim interesovanjima bilo je i istraživanje starih seoskih spomenika – krajputaša, o kojima je napisao monografiju „Plava linija života“. Naziv „krajputaši“ je upravo Brankova kovanica.

Za književno stvaralaštvo i veliki doprinos srpskoj kulturi bio je više puta nagrađivan, a među najznačajnijima su Sedmojulska i Vukova nagrada.

Bio je aktivan u književnom i društvenom životu sve do same smrti. Njegovo poslednje delo su „Sujeverice i druge reči“, objavljene u četiri knjige, koje su doživele veliki uspeh.