IN MEMORIAM: ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ (1949–2021)

Књижевни критичар и историчар књижевности, тумач српске поезије 20. века, бивши декан Учитељског факултета и омиљени професор, члан Српске књижевне задруге, проф. др Александар Јовановић, преминуо је 24. децембра 2021. године у Београду.

Од професора се бираним речима опростио његов сарадник и колега др Александар Милановић:

На вест о смрти Аце Јовановића, како су Професора звали на целокупном српском културном простору, медији су пренели сажете биографске детаље и општа вредновања: преминуо је значајан тумач српске књижевности, али и велики зналац историје целокупне српске културе: њене уметности, науке и образовања. Није, у сажетим форматима, било времена да се каже – а треба рећи – још једном: да је Професор био верник и ходочасник, који је хришћански принцип саборности преносио из цркве у световну културу, окупљајући око себе и вршњаке и, нарочито, млађе, а све на ползу нашег народа; да је био родољуб старинског кова, којем је родољубље било водич и у приватном животу и у културном деловању; да је био педагог и просветитељ, јер су васпитање и образовање били централни појмови и вредности Професоровог живота, будући да је васпитању и образовању своје деце, својих ђака и својих студената посветио живот.

Професорово просветитељско деловање одвијало се у Првој београдској гимназији, Педагошкој академији, Филолошкој гимназији, на Учитељском факултету – на којем је био професор, управник Катедре за српски језик, књижевност и методику наставе и декан, у Националном просветном савету, где је био председник, и у Научно-образовно-културном центру „Вук Караџић“ у Тршићу, где је био председник Програмског одбора. И свуда где је деловао био је безгранични посвећеник: о томе сведоче бројне књиге, уређени научни зборници, организовани научни скупови, али пре свега заиста бројни заувек захвални ученици, студенти и колеге. А да посвећеност раду и младима заиста није имала граница, потврђује и податак да је и пред сâм крај живота, из болнице до детаља управљао организацијом презентације ђачких радова.

У научном приступу књижевности и култури, али и у свакодневном животу, непрекидно се враћао традицији схваћеној као жива прошлост и као основ за модерност. Имао је бескрајно, како  ми је записао у једној посвети, „поверење у поезију и њену моћ да нас обасја и мења“. Веровао је у чудотворну моћ књижевности и културе. За обележјима српске и светске културе трагао је и као велики заљубљеник у путовања, али и у родне Ратаре. Као ретко где данас, у његовом животу спојиле су се основе свѣт-, из речи светлост, и свет-, из речи свети: писао је о светлости старијој од несреће, о поезији као обасјању смисла, али и о молитвеном шапату, духовном патриотизму, о стварању песме као стварању света, о песничком опелу и песничкој литургији.

Господ му је даровао породичну срећу, а породица му је у сваком тренутку била изнад свега: са супругом Радмилом одгојио је децу Николу и Јелену, а они су му подарили петоро унучади: Теодору, Анастасију, Тару, Константина и Еву, његову највећу срећу. Породици, а нарочито унуцима, посвећивао је све слободно време.

Поносан сам што сам био Професоров млађи колега и сарадник, његов сапутник у Хиландару, Риму, Бечу, Прагу, Цариграду, Солуну, по многим српским градовима, селима и манастарима, а надам се да сам био и његов пријатељ.

Писао је и о љубави јакој као смрт. Сада знамо да постоји и јача љубав. Нека му је вечна слава!