Душко Бабић, књижевник и управник СКЗ, за „Глас Српске“: У писму и језику јесте душа народа

„Протокол о сарадњи који су потписали Српска књижевна задруга и Центар за српске студије, доживљавам као један од малих корака којима започињу важни послови. Уверен сам да ће повезивање две институције књиге и културе бити језгро нових облика сарадње“, рекао је у разговору за „Глас Српске“ књижевник и управник СКЗ Душко Бабић, говорећи о Протоколу о сарадњи потписаном крајем прошле године, те о значају повјереништва СКЗ у Бањалуци.

– Повереништво СКЗ у Бањалуци иницирано од стране проф. Душка Певуље јесте покрет у том смеру: једна од водећих културних институција српског народа, која ове године обележава 130 година од оснивања, озваничује присуство у најважнијем културном средишту нашег народа западно од Дрине – „међе племените“. За СКЗ то је важно да би остала верна изворним принципима, у чијем средишту јесте чување националне свести и традиционалних вредности српске културе, а за Бањалуку и Српску да се духовно и идентитетски вежу за своју матицу – навео је он и додао да ће ширењем чланства на простору Српске бити доступније више књига СКЗ, те да ће то повезивање бити један од начина јачања свијести о чувању темељних вриједности – језика, писма и традиције.

 

ГЛАС: Да ли ће издања СКЗ бити доступнија читаоцима у Српској?

БАБИЋ: Ако ствари буду ишле током који сам описао у претходном одговору, сигурно ће доћи до неког напретка. Но, да би наше (и не само наше) књиге у знатном броју ушле у књижаре у градовима Српске, потребне су системске одлуке и прописи на државном нивоу. За сада, проток публикација преко границе на Дрини иде тешко, па у Београду нема новина, књига и часописа из Српске и обрнуто. Док се нешто не промени довијаћемо се како знамо и умемо.

 

ГЛАС: Како у данашњем времену опстаје издаваштво?

БАБИЋ: Опстаје некако, мада амбијент у којем живимо није наклоњен књизи и читању. Угрожени су издавачи који не објављују хитове и високотиражне књиге које доносе брз и знатан профит. Међу такве издаваче спада и Српска књижевна задруга. Високи издавачки, естетски и научни стандарди на које се она обавезала много коштају и споро се отплаћују. Задруга је у обавези да објављује књиге које су дугорочно потребне нашој култури, по цену да не оствари никакав добитак. „Обичне“ издаваче обавезује само економска логика и профит. У таквој неравноправној утакмици држава мора да помогне Задругу, да би је сачувала као национално културно добро. Било би непоштено рећи да те помоћи нема, али то ни изблиза није довољно. Надамо се да ће у будућности та помоћ бити и већа и сигурнија.

 

ГЛАС: Колико је важно данас његовати српски језик и ћирилицу?

БАБИЋ: Брига за национални језик и писмо није само лингвистичко и филолошко питање. Овде се сусрећу многи аспекти – психолошки, социолошки, културолошки и идентитетски. Писмо није само графија, систем знакова за бележење људског говора и мишљења, оно је трезор за чување лепоте, знања, науке, мишљења, морала, културе – свега што је један народ освојио у вертикали свог постојања. У писму и у језику јесте душа народа, они су угаони камен идентитета. Зато је чување језика и писма важан задатак сваке културе и данас. Данас, можда више него икад, јер смо сведоци опште тенденције „поравнавања“ и обезличавања народа и култура у агресивном налету глобализације. О томе треба највише да мисле бројчано мали народи, какав је и српски. Језик и писмо – велика српска књижевност – јесу последња линија одбране нашег бића и имена.

 

ГЛАС: У Републици Српској посљедњих година заинтересованост за студиј Српског језика и књижевности јесте све мања, како то коментаришете и каква је ситуација у Србији по том питању?

БАБИЋ: Ситуација није ништа боља ни у Србији. Већ годинама уназад Филолошки факултет у Београду не може да упише предвиђени број студената на србистици и поред срозавања критеријума за упис, увођења додатних рокова и слично. Тако је, нажалост, и у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу. За овакву појаву постоји више узрока. Први је глобалног карактера и присутан је, негде мање негде више, у целом свету: филолошке и хуманистичке компетенције и знања губе битку са информатичким, математичким и свим другим лукративним способностима, које могу произвести профит. На филолошке дисциплине све више се гледа као на хоби, нешто без чега се може. То је погубно и деградирајуће за идеју човека и човештва. Код нас, као и код других народа сличне величине и нивоа развијености (читај: сиромаштва), ова негативна појава испољава се драматичније. Борба за егзистенцију и тзв. пристојан живот гура младе људе ка занимањима која се више траже и боље плаћају. Бољи ученици и студенти одлазе на ту страну. За филологију и хуманистику остају они други. Ова појава мора бити предмет озбиљних анализа – на факултетима, културним институцијама, министарствима просвете, у Србији и Српској. Није добро да нашој деци српски језик и књижевност – најважнији школски предмет – предају најгори ђаци, којима су на поправним испитима поклањане двојке.

 

Планови

ГЛАС: Какви су даљи планови Српске књижевне задруге, шта читаоци могу очекивати?

БАБИЋ: Има нешто што се не мења у плановима Задруге – да сачувамо њене изворне принципе, утврђене у Правилима из 1892. године. То ће бити наш основни задатак и у години која је пред нама, кад обележавамо значајан јубилеј. Као и сваке јубиларне године припремамо Коло у проширеном формату, надамо се са десет нових наслова. Читаоце очекују пријатна изненађења, као што је књига Емира Кустурице о Хандкеу, рецимо. Планирано је одржавање научних скупова и округлих столова на важне теме српске књижевности и културе, које имају везе са историјом и културном мисијом СКЗ. У плану је свечана академија, снимање филма и низ гостовања у разним градовима, где год постоји интересовање за књиге какве прави Задруга и вредности које она оличава.

                                                                                                                                                                                                                            Аутор: Илијана Божић

                                                                                                                                                                                                                 Глас Српске, 10. јануара 2022.

                                   (Текст је доступан на овом линку)