Други о нама, Задругин летопис
НОСИО ЈЕ ХЕРЦЕГОВИНУ У СЕБИ: Обележено десет година од смрти писца Радослава Братића у Српској књижевној задрузи
јун
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 9. јуни 2026.
КАДА се данас, десет година по његовом одласку, сећамо Радослава Братића, најпре видимо његов ведри лик и осмех и чујемо његов благипријатељски глас. Свака помисао на њега обавезно нам враћа ту слику.
И то више није само сећање, то су истовремено живи призори његовог присуства међу нама. Ми га и данас видимо као драгу и непосредну личност, са урођеним оптимизмом који зрачи из њега и који он истог тренутка преноси на свога саговорника. У нашем књижевном простору није било много тако отворених и радозналих писаца с којима смо могли разговарати не само о књижевности.
Овако је данас у Српској књижевној задрузи беседио књижевник Марко Недић на догађају уприличеном поводом обележавања десетогодишњице од смрти писца Радослава Братића (1948-2016). Говорећи о свом пријатељу и сабрату по перу, Недић је подсетио да је све што је писао Братић било спонтано испуњено осећањем да је то не само део видљиве, препознатљиве стварности, него и стварности имагинације, инвенције и индивидуалне језичке и конструктивне књижевне енергије.
– Братић је носио у себи сећање на детињство и рану младост проведене у завичају у Херцеговини. Из тог прожимања је настајао живописан портрет надахнутог индивидуалног ствараоца, његова радост живљења и најдубље задовољство писању књижевних текстова. Али, он је истовремено видео и друго лице стварности, видео је његово наличје, наличје времена у којем је живео и људи с којима је делио то време. Радослав Братић је, уз Мома Капора, на најсликовитијим прозним основама опевао завичајну Херцеговину. У прози му се доцније придружио Мирослав Тохољ, а у поезији су то на свој начин постигли његови дугогодишњи пријатељи Гојко Ђого и Рајко Петров Ного.
Књижевна љубав и фасцинација
БРАТИЋУ је потребна шира слика Херцеговине с историјским и књижевним реминистенцијама – каже проф. др Јован Делић. – Тако га Гацко асоцира на Саву Владиславића, али и на Смаил-агу Ченгића, па на Андрићевог јунака, кога не именује, а који се „као какав станац камен, држи постојано пред силником, пребегом Латасом“. Братић јс сигуран да читалац зна да је реч о Богдану Зимоњићу. Отац свеца мученика Петра Зимоњића, велики јунак Херцеговачког устанка, заштитник сиротиње, Братићева је књижевна љубав и фасцинација.
Британски слависта Дејвид Норис подсетио је да је Братић читав свој стваралачки и професионални живот посветио књижевности.
– Он није био само писац, већ је још од студентских дана учествовао и у другим видовима књижевног живота – рекао је Норис. – Уређивао је студентски часопис „Знак“, па затим и „Књижевну реч“, а био је први уредник „Нове Зоре“. Приредио је антологије и изборе приповедака из Индије, Кине и других земаља, уредио мноштво књига. Братић нас је као прозни писац задужио богатом збирком романа и приповедака.
О стилу и језику Радослава Братића говорио је проф. др Милош Ковачевић, који је истакао да је овај писац по свему припадао Херцеговини – не само завичајем и темама, већ, пре свега, језиком.
– Готово да нема критичара који је о Братићевим причама и романима писао а да није као једну од најбитнијих позитивних карактеристика истакао баш његов језик. Али, међу тим критичарима скоро да ниједнога нема који је покушао ту тачно уочену карактеристику и егзактном језичко-стилском анализом поткрепити. Ваљда због тога што је сваком читаоцу Братићевих прича и романа она самоочигледна.
