Drugi o nama, Zadrugin letopis
NOSIO JE HERCEGOVINU U SEBI: Obeleženo deset godina od smrti pisca Radoslava Bratića u Srpskoj književnoj zadruzi
jun
VEČERNJE NOVOSTI, 9. juni 2026.
KADA se danas, deset godina po njegovom odlasku, sećamo Radoslava Bratića, najpre vidimo njegov vedri lik i osmeh i čujemo njegov blagiprijateljski glas. Svaka pomisao na njega obavezno nam vraća tu sliku.
I to više nije samo sećanje, to su istovremeno živi prizori njegovog prisustva među nama. Mi ga i danas vidimo kao dragu i neposrednu ličnost, sa urođenim optimizmom koji zrači iz njega i koji on istog trenutka prenosi na svoga sagovornika. U našem književnom prostoru nije bilo mnogo tako otvorenih i radoznalih pisaca s kojima smo mogli razgovarati ne samo o književnosti.
Ovako je danas u Srpskoj književnoj zadruzi besedio književnik Marko Nedić na događaju upriličenom povodom obeležavanja desetogodišnjice od smrti pisca Radoslava Bratića (1948-2016). Govoreći o svom prijatelju i sabratu po peru, Nedić je podsetio da je sve što je pisao Bratić bilo spontano ispunjeno osećanjem da je to ne samo deo vidljive, prepoznatljive stvarnosti, nego i stvarnosti imaginacije, invencije i individualne jezičke i konstruktivne književne energije.
– Bratić je nosio u sebi sećanje na detinjstvo i ranu mladost provedene u zavičaju u Hercegovini. Iz tog prožimanja je nastajao živopisan portret nadahnutog individualnog stvaraoca, njegova radost življenja i najdublje zadovoljstvo pisanju književnih tekstova. Ali, on je istovremeno video i drugo lice stvarnosti, video je njegovo naličje, naličje vremena u kojem je živeo i ljudi s kojima je delio to vreme. Radoslav Bratić je, uz Moma Kapora, na najslikovitijim proznim osnovama opevao zavičajnu Hercegovinu. U prozi mu se docnije pridružio Miroslav Toholj, a u poeziji su to na svoj način postigli njegovi dugogodišnji prijatelji Gojko Đogo i Rajko Petrov Nogo.
Književna ljubav i fascinacija
BRATIĆU je potrebna šira slika Hercegovine s istorijskim i književnim reministencijama – kaže prof. dr Jovan Delić. – Tako ga Gacko asocira na Savu Vladislavića, ali i na Smail-agu Čengića, pa na Andrićevog junaka, koga ne imenuje, a koji se „kao kakav stanac kamen, drži postojano pred silnikom, prebegom Latasom“. Bratić js siguran da čitalac zna da je reč o Bogdanu Zimonjiću. Otac sveca mučenika Petra Zimonjića, veliki junak Hercegovačkog ustanka, zaštitnik sirotinje, Bratićeva je književna ljubav i fascinacija.
Britanski slavista Dejvid Noris podsetio je da je Bratić čitav svoj stvaralački i profesionalni život posvetio književnosti.
– On nije bio samo pisac, već je još od studentskih dana učestvovao i u drugim vidovima književnog života – rekao je Noris. – Uređivao je studentski časopis „Znak“, pa zatim i „Književnu reč“, a bio je prvi urednik „Nove Zore“. Priredio je antologije i izbore pripovedaka iz Indije, Kine i drugih zemalja, uredio mnoštvo knjiga. Bratić nas je kao prozni pisac zadužio bogatom zbirkom romana i pripovedaka.
O stilu i jeziku Radoslava Bratića govorio je prof. dr Miloš Kovačević, koji je istakao da je ovaj pisac po svemu pripadao Hercegovini – ne samo zavičajem i temama, već, pre svega, jezikom.
– Gotovo da nema kritičara koji je o Bratićevim pričama i romanima pisao a da nije kao jednu od najbitnijih pozitivnih karakteristika istakao baš njegov jezik. Ali, među tim kritičarima skoro da nijednoga nema koji je pokušao tu tačno uočenu karakteristiku i egzaktnom jezičko-stilskom analizom potkrepiti. Valjda zbog toga što je svakom čitaocu Bratićevih priča i romana ona samoočigledna.
