Други о нама
Књига о онима о којима нико не говори – о „Мртвом диму” Небојше Јеврића
авг
Функције и садржаји стварности непрестано се мењају у причама Небојше Јеврића и једна стварност више није једна, ни једина. Отуда тек после читања треба дорасти до стварности и садашњости. У својим најновијим причама Јеврић је неодољиво романтичан и сурово стваран.
У одређивању вредности ове прозе треба поћи непосредно од почетка, од поново објављеног „Црног кофера“. Док су се у овој књизи крили унутрашњи разлози за властито непостојање, у данашњој прози Небојше Јеврића налази се отворена наталожена стварност, која повремено личи на паралелни свет. Готово у свим причама, често бриљантним минијатурама, наративним оштрицама чеховљевске снаге, крију се почетак и крај падања и пропадања. Почетак је неизвестан, крај је очигледан. Понекад парадоксални, готово немогућ, понекад сурово могућ. Микробиблијски жанрови сурове постратовске свакодневице. Свет у капи проживљене сузе. Без ненаметљиве брзопотезне флуидности и насилне хибридизације, без извештаченог мешања садржаја и форме. Рекло би се не сасвим иновативно, али сасвим аутентично и с високосимболизованим једноставним облицима приповедања – наводи Добривоје Станојевић.
– У чему је скривени смисао тако неутаживе тежње за причањем Небојше Јеврића? Где су границе неприхватљиве прихватљивости и прихватљиве неприхватљивости догађаја. Јер овај приповедач се усуђује да говори о манама и трагичким непромишљеностима. Отуда и избегава заморне детаље којима би се оправдавали сувишни људи. Детаљи су увек манипулативни, непредвидиви и парадоксални. Минимализам царује, детаљи кладе ваљају. Благо је саживети се с јунацима, а онда их подврћи деловању катарзе. Говорити о онима као Бора Станковић и Миодраг Булатовић, о којима нико не би говорио. Гајити мелахнолију тамо где би неко сејао подсмех – пише Станојевић и наставља:
Сурова утемељеност јунака Мртвог дима
– Јеврићеви јунаци као да живе у нестварном утопијском свету иако су често географски и историјски сурово утемељени. Од равнодушности до егзалтације код њих је веома кратак пут. Често је посреди велико неутемељено усхићење и равнодушје у великим променама. Отуда се често рађа својеврсна комичка самоиронија, којом се лакше тоне у трагичку беспомоћност. Читалачка задовољства и незадовољства постају посредована ранијим превареним очекивањима, па се ни у чему не ужива без остатка. Рурални и периферијски амбијент је пун изненађења. Значи, бити увек на опрезу. Ефектним флеш-ефектима остварује се ненадмашна препознатљива самосвојност. И од безбожника се може очекивати правоверје и од правоверних безбожност. Таква божанска иронија да се жели оно што се не жели да би се не хтело оно што се жели, дата је у српској прози само Јеврићевим јунацима: упорно хтети оно што је немогуће управо зато што је немогуће. Ненапаћенима овде није место.
За Јеврића кажу да најбољи српски ратни извештач, а и један је од ретких који је и у рату и у миру био добродошао на обе стране. Обишао је и писао о Косову, Книнској Крајини, Славонији… Радио је у чувеној Дуги, а познавао све од Гишке, преко Аркана, до Младића и Караџића. Прочитао је на хиљаде књига, а сам написао на десетине, а његова исповест у Куриру изазвала је велику пажњу.
Аутор: др Добривоје Станојевић
Извор: Курир
