КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Песма о стварању

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 27. СЕПТЕМБАР 2023.

Слађана Илић

НОВА збирка Драгана Лакићевића „Плачем у тами“ („Партенон“) својеврсна је песма о песми и стварању, о изнова читаним књигама, о драгим сликама.

Истовре­мено то је и књига успомена и посвета, књига о љубави, смрти и болу, што можемо наслутити већ на основу самог наслова.

Самозатајно, док се креће по соби, по градовима или пак по сећањима на места на којима је био, која је волео, а с којих, извесно, никада неће моћи да оде, лирски субјект налази поводе за песму.

Најбројнији поводи за њу јесу суочавања с папиром, било да је реч о запису који је мало сведочанство свакодневице и, наравно, ефемерности, папиру из чије просењености се назире читав један живот, било да је реч о оном сло­женијем, сусрету са белином и „тишином хартије“ коју је потребно смислено испунити. Сусрет ствараоца с таквом белином и тишином, очигледно му подстиче целокупну меморију која је у спрези с њего­вим емотивним све­том и која буди сва чула. Само ухо и око осетљивог чи­таоца и/или неког другог уметника осетиће и разумети симфонију стварања и експлозију боја ко­је су произашле из па­жљиво бираних речи, из њихових нијанси, из најпрецизнијег мерења значења и звучања.

Па ипак, насупрот рађа­њу текве песме, постоје и оне које у самом стварао­цу већ дуго живе и које га, када се укажу, једноставно изненаде, али и на нешто важно подсете. „Рад“ такве песме директно нас враћа искони и опомиње на то да она увек, у свакој прилици, у било којим околностима самостално живи и твори. Њена моћ је магијска. Она је чуварка – попут Велике Мајке. Она је истовремено своја. То видимо у њеном непре­кидном, даноноћном оригиналном ткању нити језика. Но, песме јесу и свуда око нас. О томе сведочи девојка песма „у летњој хаљини мишје боје“. Стваралац је ухватио њен тре­нутак бесмртности док налакћена „лежи као да уснива“, као да „позира песнику“. Њеној младости и лиричности не може ништа ниједна пандемија. Још једна песма чија вечност је неупитна јесте сама Вислава Шимборска – чије су „очи као речи“.

Ипак, лирски субјект из збирке „Плачем у тами“ бележи и неке другачије сусрете с песмама. На пример, са онима мр­твог песника, пријатеља. Док их прекуцава и изнова бива у њима, уочава као се, пресењене ауром смрти, мењају, како и сама смрт, ипак, садржи у себи нешто лирско, нешто уметничко. Тај лиризам посебну ауру даје и сликама зау­век отишлих сликара пријатеља и подразумева исто тако лиричну посвету – нимало лаку, али потребну.

Тражећи одмак од туге, ако постоји, или тек лутајући у време­ну у којем није лако, можда ни могуће, оздравити, уметник бива загледан у борове и брест… Његова туга се продубљује са очигледношћу нестанка руже, магнолије или пак „госто­примне госпође врбе / старе Београђанке“. Затекли смо га у времену у којем све нестаје – осим песама: куће, баште, бу­нари, руже, култура сећања, идентитет…, у времену у којем „вене и нестаје народ“ и у којем „се мења и смањује свет“.

Ипак – остаће нешто након свега да „лелуја изнад сибир­ских шума“, да лети високо изнад планина – за песмом и за мајком.

ЛИНК: https://www.novosti.rs/c/kultura/dodatak-kultura/1284950/knjizevna-kritika-pesma-stvaranju